The Brothers Grimsby
Columbia Pictures;2016
Režija: 
Louis Leterrier
Scenario: 
Sacha Baron Cohen, Phil Johnston
Zemlja proizvodnje: 
UK
Jezik: 
engleski
5.0
5

Biti odvratan, onako kako samo Sacha Baron Cohen ume u svojim ostvarenjima, opravdano je i poželjno ako time razbijate maske civilizovanosti i oklope nametnute političke korektnosti. A to je on i te kako dobro radio sa Ali Gjem, Boratom i Brunom. U svom novom filmu „The Brothers Grimsby“ podigao je lestvicu odvratnog veoma visoko. Pitanje je da li je ovog puta opravdano biti toliko odvratan?

Ovo je parodija na James Bond filmove, a ovog puta na Cohenovom udaru su socijalne klase modernog društva, ili bar njihovi tipični predstavnici. U centru priče su dva brata koja su, posle porodične tragedije, razdvojeni kao deca. Jedan od njih je Nobby Butcher (Sasha Baron Cohen). Nobby je ono što bi se jednostavno i bez uvijanja nazvalo „ološem“ ili kako sam Nobby za sebe kaže „skum“. On je fudbalski huligan iz radničke klase, rođen i odrastao u Grimsbyju, malom gradu na obali Severnog mora, gradu blizancu Černobila, a najpoznatiji je po svom, od sledeće sezone trećeligaškom fubdbalskom klubu Grimsby Town FC, čiji je Nobby huligan. Inače, činjenica da je Cohen uzeo Grimsby kao mesto porekla i života svog glavnog lika, izazvalo je paniku među čelnicima grada koji su, navodno, izdvojili novac iz gradskog budžeta kako bi popravili potencijalnu štetu koju bi ovaj film mogao da nanese imidžu grada.

Elem, Nobby bi sa svojom Noel Galagher frizurom i načinom hoda, pivskim stomakom,  jedanaestoro dece, mada ni sam Nobby nije baš siguran koliko ih ima, trebalo da bude slika tipičnog predstavnika radničke klase. Sa druge strane je Sebastian Butcher, koga glumi Mark Strong, mlađi brat, koji je odrastao u bogatoj porodici, pohađao najbolje škole Engleske, najbolji agent MI6. Ogroman je jaz između staleža kojima pripadaju, ali Cohen nije gotovo uopšte iskoristio potencijal koji bi ovakva porodična situacija mogla da ima.

Jedna od pozitivnih stvari je da Cohen i dalje ne mari na sve prisutniji političko korektni nacizam, koji je sve više očigledan u svim aspektima društva. Kada se film kreće u toj sferi sprdanja sa svim politički korektnim stavovima, još je i podnošljiv. U svojoj političkoj nekorektnosti, nije štedeo ni decu, ni rase ni religije a ni pitanje homofobije, ali to u ovom filmu nema dovoljno jak udarac jer jednostavno nije dovoljno oštro.

Ruku na srce, ima nekih detalja i scena koje mogu da vas zasmeju, Nobby koji u borbu sa stranim agentima ulazi sa po praznom kriglom u svakoj ruci kao oružjem i uz navijačke pesme , obučen u fudbalski dres, bele čarape i papuče (kao one koje možete da kupite na pijaci i u kojima obiđe pola sveta).  Njegov odnos prema deci i vaspitavanje iste verovatno bi izazvao moždani udar kod svih ovih politički korektnih spodoba koje nam pišu zakone o zaštiti i vaspitavanju dece. 

Što se odlične glumačke ekipe tiče, Ian McShane, Isla Fisher, Penelope Kruz. Rebel Wilson,  Gabourey Sidibe(„Presious“, za koga je dobila i oskara), stiče se utisak da niko od njih iz ovog filma nija izašao sa netaknutim dostojanstvom. Wilson i Sidibe su tu samo da bi prikazali fasciniranost muškaraca Nobbyjevog tipa krupnim ženama (da ne koristim neke politički nekorektne reči), a Tamsin Egerton jedva da je izgovorila par reči, uglavnom je bila samo lepo lice u pozadini.

Na kraju smo dobili jednu mlaku parodiju na James Bond filmove, Cohen je čak angažovao kao reditelja Louisa Letteriera (Transporter, The Clash of the Titans, The Incredible Hulk), čiji su i raniji filmovi bili školski primer klišea tog žanra. Dobili smo film prepun odvratnih scena, pregršt homofobnih scena nije bilo dovoljno, nego ima i sakrivanja u vagini slonice, pa još slonovske orgije, dok su dvojica glavnih likova unutra.

Nije jasno šta je Cohen želeo ovim filmom i šta god da je pokušao deluje da nije uspeo. Ako je želeo da pokaže da je tip ljudi ako što je Nobby, ipak na kraju koristan član društva, nije u tome uspeo jer takvi ljudi su korisni društvu ko i krpelj ekosistemu u kome živi, osim da ponude svoju zadnjicu na način na koji su to uradili u filmu i spasu svet. Ako je pak želeo da pokaže sve njihove mane, pa to već svi znaju i bez toga da se on sprda sa tim. Jedino ako mu je bio cilj da stvori jedan toliko šokantno odvratan film radi same šokantnosti i odvratosti, pa i tada je pitanje da li je uspeo, jer su njegovi prethodni filmovi bili slično odvratni i šokantni ali su imali smisla i bili su i smešni i veoma dobri. Doduše, taj smeh je kod nekih od nas možda bilo i prikrivanje neprijatnosti izazvane saznanjem da duboko u sebi ispod maski političke korektnosti čuči osoba koju su Borat i Bruno želeli da isteraju na svetlo dana. Mada za tako nešto je često dovoljno nekoliko piva i par žestokih pića i od najcivilizovanije osobe dobićemo autentičnog decomrsca i ženošibadžiju.

Ako pak rešite da gledate ovaj film, što, ako volite Sachu Barona Cohena, uhvatićete sebe kako razmišljate da li je smešno to što gledate ili se smejete samom sebi jer dozvoljavate sebi da to gledate.   I moj savet vam je da film gledate ujutru pre doručka, nikako posle ručka na pun stomak,  a ako to uradite, obavezno stavite neku kofu pored sebe.

Preporuka

share
share