Tool - Fear Inoculum [2019]

Tool
Fear Inoculum
RCA / 2019
10
10

Imao sam tu sreću da me izlazak dugočekivanog Tool albuma sačeka na moru, i zaista, lepo je slušati novi album omiljenog benda kada oko vas trešti teror autotune-a i urlanje tinejdžera iz Italije na skuterima.

Kao neko ko detaljno prati opus pomenutog benda, teško je napisati objektivnu recenziju (hell, čak me je i Lateralus inspirisao dotle da tetoviram golden ratio). Ne planiram da ulazim u priču zbog čega trinaestogodišnja pauza, i da analiziram detaljno produkciju svake numere ponaosob, toga će svakako biti na svim ostalim portalima.

Koliko je to moguće, uzimajući u obzir gore navedene činjenice, pokušaću da predstavim ovaj album u totalitetu, kako bi rekli studenti levičari, kakvo značenje ima kako u ovom današnjem katastrofalnom istorijskom momentu, tako i u muzičkom i širem društvenom (globalnom) kontekstu (ok, ovo je suviše gromoglasno napisano, te ću reći da se radi o ličnom utisku uz trud da se koliko-toliko biva objektivnim). Fear Inoculum jeste bitan album, koji je paradoksalno proglašen za bitan album pre nego što ga je iko i poslušao, zahvaljujući činjenici da su Tool veoma značajan i bitan bend.

Kada ste na moru, nekada probate da sedite na steni, gledate u površinu vode i uživate. Onda vas obori talas, i moguće su dve reakcije: jedna je impulsivna, besni ste što vas je talas oborio i prekinuo uživanje, a druga je razložna, koja se ogleda u prihvatanju činjenice da talas postoji nezavisno od vas i da radi to što radi ne obazurići se na to da li vam kvari momenat.

Ta polarizacija u reakcijama jeste jedan dobar test zrelosti, smirenosti i pokazatelja koliko ste imuni da sve oko vas doživljavate kao direktan atak na lični suverenitet. Fear Inoculum jeste priča o tome, sazrevanju, starenju, prepoznavanju sopstvenih strahova, frustracija, ego tripova i oslobađanju od istih. „Imunizacija od straha“ (najbolji prevod koji sam uspeo da sklepam) muzički i konceptualno predstavlja album koji se pre nadovezuje na Lateralus, nego na njegov prethodnik 10.000 Days.

Ako je Lateralus bio album koji se imao svoju priču u vezi sa Fibonačijevim nizom i konceptom „thinking outside the box“, Fear Inoculum ima svoj tok u vezi sa emotivnim mirom, koliko muzičkim, toliko i individualnim, i sazrevanjem u smislu fizičke starosti. Fear Inoculum jeste imunizacija za sredovečne; u globalnom poretku koji favorizuje ideju koja se može označiti sintagmom  „naš zadatak je da budemo mladi, uspešni i srećni“ poručuje da nije loše da se bude mator i zreo, i da budete potpuno komforni zbog toga (svakako album nije namenjen isključivo sredovečnim osobama). 

Subliminalna, i verujem, kao i u prethodnim albumima, sasvim nenamerna poruka ovog albuma jeste da fizičku i mentalnu starost ljudi doživljavaju na dva načina: jedan je da u drugoj polovini života krenete kod psihoterapeuta zbog različitih neuroza, strahova, urlajući na decu, sklanjajući se od šefa, čekati vikende i godišnje odmore viseći na istagramu i fejzbuku pišući patetične postove, objavljivati selfije, i kada ste otišli u kafanu, a drugi način je da se pomirite sa svojim strahovima, greškama, izvinite se sebi i drugima, pokušati da napravite sopstveni mikrokosmos i krenuti dalje. Ako je Lateralus bio ideja, 10.000 Days dnevnik ličnih frustracija, Fear Inoculum je način kako nastaviti sopstvenu emotivnu evoluciju lišenu straha.

Album otvara navedena numera po kojoj je i album dobio ime, sam refren obuhvata osnovni koncept albuma: Exhale/Expel jeste simbolički vapaj svih ljudi koji su se zarobili u medijskim  halucinacijama i socijalnim simulakrumima, nesigurni u sebe, budućnost, naviknuti na sveprisutni strah.

Pneuma i Culling Voices su bengeri na prvu loptu, oslanjajući se na The Pot ili Prison Sex. Adamova gitara definitivno ima najviše distorzije od svih prethodnih albuma, bas i bubanj su na vrhunskom nivou sve vreme trajanja, dok Mejnard ima defiitivo najveću moć transformacije, u smislu da ukoliko niste fan, nikada ne biste pogodili da isti čovek peva u APC. Descending i 7empest su prave poslastice u najboljem maniru benda, i suvišno je reći da je album vrhunski produciran, vrhunski odsviran, i da su tekstovi vrhunski prilagođeni muzici.

Ovo je bez lažne skromnosti epski album, pun kontradikcija koje se sasvim lepo uklapaju. Ako je do sada Tool važio za „thinking persons rock band“ (kako ih je opisao NME), sada su svakako „feeling persons band“.

Preporuka