Black Midi
Schlagenheim
Rough Trade / 2019
8.6
8

Već godinama imamo prilike da čitamo po raznim muzičkim portalima kako je gitarska muzika mrtva, kako je rock mrtav, kako je u krizi. Nakon eksplozije indie rocka u prošloj deceniji, izdavačke kuće osetile s priliku za zgrtanje para.  Ovo je pak dovelo po poplave raznoraznih bendova i muzičara razvodnjli i prezasitili gitarske žanrove koji su gravitirali kao indie rocku . Takav scenario već je viđan mnogo puta u istoriji i ponavlja se sa svakim bumom koji se javi na svetskoj muzičkoj sceni. Tako je bilo sa pankom sa hevi metalom, sa grandžom, to se upravo dešava sa velikim broje kantautorki čija su izdanja preplavila nezavisnu scenu ali i sa mega popularnim kvazi hip hop pravcem.

Nije da nema istine u gore pomenutim izjavama o gitarskoj muzici, ali daleko od  toga da je mrtva. Naprotiv, poslednjih godina imamo sve više bendova koji donose preko potrebnu svežinu.  U ovom trenutku deluje da britanska scena prednjači po bendovima koji svojom muzikom i izdanjima pobijaju nonsens da je girtarska muzika mrtva. Već smo spomenuli neke od njih poput IDLESShame, Fontaines DC.  Londonski bend Black Midi, koji je u junu objavio debi album „Schalgenheim“ možemo po svim parametrima svrstati u grupu bendova koji donose infuziju novog i zanimljivog zvuka.

Članovi benda Black Midi,  Geordie Greep (gitara/vokal), Matt Kwasnievski-Kelvin (vokal/gitara), Cameron Picton (vokal/bas) i bubnjar Morgan Simpson, upoznali su se u umetničkoj školi koju su do nedavno pohađali. Sva četvorica su veoma mladi i tek su napunili 20 godina. Ime su dobili po japanskom muzičkom pravcu Black MIDI.

 Njihova muzika je...pa...veoma teška, na momente naporna i iritantna na prvo slušanje. Ne treba ni pokušavati da njihovu muziku ukalupite u bilo koji postojeći žanr, ima tu indie rocka, eksperimentalnog rocka, noisea, psihodelije, krauta, džeza, math rocka ali kao celina njihova muzika je upravo ono što umetnost u svojim korenima i treba da bude slobodna i nesputana nikavim granicama i pravilima.

 „953“ koja otvara albuma vas odmah uvuče u uvrnuti svet njihove muzike. Kakofonične i haotične deonice na momente uklize u mirne i melodične. Greepov vokal, od pevanja sa nekim uvrnutim naglaskom, preko recitovanja pa do psihotičnih krika je jedno posebno iskustvo.  Simspon je na bubnjevima prosto magičan, divalj, eratičan, manijakalan.  „Speedway“ je znatno mirnije i na momente podseti na Sonic Youth. „Raggea“ nema nikakve veze sa ovim žanrom već je stilski najbliža math rocku.

Besni ienrgični delovi isprekidani su mirnim i katatoničnim na „Near DT, MI“.  Osmominutna „Western“ kreće lagano, gotovo ljupko, i svojom „normalnom“ strukturom odskače od ostalih pesama na albumu.

„Bmbmbm“ je najzahtevnija za slušanje, neurotična i hipnotička istvremeno.  Album zatvara „Ducter“ koja muzičke pejzaže sa celog albuma inkorporira u jednu pesmu.

Preporuka

share