Eric Clapton: Life in 12 Bars [2017]
Zaokružiti nečiju karijeru, koja paradoksalno još uvek traje, u dokumentarnu filmsku formu čini se da je lakši zadatak od kreiranja nekog stilizovanog biopika. Ipak, zamke i prepreke leže pre svega u subjektivizaciji pogleda na veličinu persone koja je tema filma, i što je persona značajnija i veća, odgovornost raste.
Erik Klepton (Eric Clapton) je ikona bluz-rok gitare, čovek koji je gotovo samostalno značajan za popularizaciju fuzije roka i bluza, zaslužan za širenje svesti o veličini američkih bluz ikona, kreator unikatnog gitarskog izraza, dosledni anti-mejnstrim propagator, član velikih rok bendova kao što su Cream, The Yardbirds i John Mayall & the Bluesbreakers, a onda tokom sedamdesetih i osamdesetih hitmejker, ali i ozbiljan zavisnik od narkotika i alkohola.
Lili Fini Zanuk (Lili Fini Zanuck) je nekako uspela da sve ove fakte sažme u izuzetno pristojan dokumentarni film, kojim dominiraju voiceover naracija, arhivski materijali i poneko svedočenje, prisutno samo da bi poslužilo svrsi, a to je da se estetizacijom forme postigne suština.
Izbeći hitove kao što su Sunshine of Your Love ili Layla, bilo je vrlo teško, ali Zanukova to uspeva, baveći se pre svega kompleksnim odnosom Džordža Herisona (George Harrison), Erika Kleptona i njihove zajedničke ljubavi Peti Bojd (Pattie Boyd), Kleptonovim odnosom sa majkom (koja ga napušta još dok je bio dečak), a potom i turbulentnim periodom u životu gitariste, koji je obojen opijatskom izmaglicom i kontroverznim arhivskim snimcima.
Zanukova i Klepton zaokružuju film jednom od najlepših posveta koju jedna legenda može iskazati svom mlađem kolegi. Naime, B.B. King na jednom od svojih poslednjih koncerta, otvoreno drži zdravicu Kleptonu, sa najiskrenijim željama koje jedan čovek može uputiti drugom.
„So, I say to all of you,
May I live forever,
But may you live forever and a day,
'Cause I'd hate to be here, when you pass away.
And when they lay me out to rest,
May the last voices I hear be yours.“
