The House That Jack Built [2018]
***(*)
3+
U okviru akcije „Kucamo na vrata poluzaboravljenih majstorija“, odnosno „Red je da se na blogu osvrnem na ovo, makar i sa zakašnjenjem“, kucnuo je čas da sa vama podelim nekoliko misli povodom najnovijeg i hororu najbliskijeg filma Larsa fon Trira..
Na tankoj granici između Umetnosti (solidne) i Trolovanja (level: Master) počiva ova predivna ultramorbidna supercrna komedija Depresivnog Danca.
U svojim mlađim i ranjivijim, ali i nešto veselijim danima, zabavljao je nas i sebe sapuničastim hororima u predivnom KRALJEVSTVU (RIGET), jednoj od najboljih TV serija svih vremena. Hell, da je završena, bila bi up there odmah uz sam Twin Peaks. Avaj, pošto Nema Boga, nema ni kraja toj divoti. Zato sad imamo ovu crnu komediju o tome da, je li, Nema Boga. A ako nema boga, nema ni Pakla. Odnosno, Pakao je svet u kojem živimo.
To je, zapravo, glavna teza koja se razvija kroz ovaj neshvaćeni i, koliko sam mogao primjetiti, pretežno nevoljeni film. Na prvo gledanje, iskren da budem, ni sam nisam bio načisto šta da mislim: u meni su se borili mestimično oduševljenje i preovlađujuće razočaranje.
Tek na drugo gledanje, nekoliko meseci kasnije, kad je procurila UNCUT verzija (koju JEDINO treba gledati: budite pažljivi šta i gde skidate!), bio sam siguran u to šta je ovaj film i o čemu. I dopao mi se znatno više.
Pustite debile da se podsmevaju u-Ameriku-nekročećem fon Triru o „ubedljivosti“ njegove Amerikane (snimane pretežno u Danskoj, Švedskoj itd.); imate Amerikanu kod Oltvanjija i Skrobonje, ako vam je do toga!
Pustite debile da se dosađuju („Zašto ovo traje dva i po sata, ko neki Avendžersi, samo bez šarenih laža?!“),
pustite debile da veruju kako je ovo film o serijskom ubici („meh, Umirena jagnjad su bila bolja!“),
pustite debile da se šokiraju („Jao, deca... nemojte decu... decu mu neću oprostiti!“).
Nemojte biti debil.
Ovo nije horor. Ovo nije realistički niti žanrovski stilizovani triler. Ovo je crna komedija o tome da Nema Boga, niti Pakla. Pakao je svet u kojem živimo. Zato što je čovek čoveku vuk – onda kad ga je uopšte (retko kad) dovoljno briga da drugima bude bilo šta.
Fon Trir prikazuje, iznova i iznova, svet kojim kao da upravlja Zli Demijurg, ili neki slični, još gori Zajebant – u fucking hilarious scenama u kojima naš Psiho (ne, ne Vučić; ovaj drugi, normalniji: Mat Dilon) uspeva, sa minimalnim naporom, da obrlati prividno neobrlative žemske da mu dopuste da ih ubije;
i u još više hilarious scenama u kojima mu, uprkos svim trapavostima i nepovoljnostima, polazi za rukom da se izvuče, neopažen; jednom čak bukvalno pred nosom policiji.
Treba imati naročit smisao za humor da se ovo pojmi i, plus, da se u tome još i uživa, ali – jbt kako ne uživati u scenama u kojima lik kome samo što na čelu nije istetovirano JA SAM BOLESNI MANIJAK I JEBAĆU TI MRTVI LEŠ iznova i jebeno stalno iznova uspeva da
a) ubedi žemsku da ga pusti u kuću, druga ga povede da s njom i njenom đecom pođe na piknik, treću da se čak zaljubi u njega,
a onda i b) da mu niko živ ne pročita taj poluvidljivi tatu na čelu, čak ni pajkan pred kojim se ponaša krajnje sumnjivo, dok se sveži leš još nije oladio odma' iza ugla,
a povrh svega, c) kao da ima nevidljivog Zaštitnika Na Visokom Položaju, jer kad mu leš, jedva zamotan, ispadne iz kombija i počne da se, zavezan za vozilo, vuče po asfaltu i dere se o isti, ostavljajući krvavi trag kao u crtanom filmu – tog časa krene da pada kiša koja spere tragove njegovog nečovještva.
WHERE IS YOUR GOD NOW?! dere nam se u lice fon Trir u svim ovim, i drugim srodnim scenama.
Infantilno? Nezrelo? Ne prihvata tzv. „Princip realnosti“? Pa, jebite se svi vi, odrasli i zreli (zreli – za šta?) koji ste ovu i ovakvu „realnost“ prihvatili!
A onda, povrh toga, u predivnoj sceni naš Psiho (ne, ne Vučić: ovaj, lepši, ljudskiji) obrće naglavce kliše horor-scenu – znate ono kad se Žrtva nekako raspetlja, oslobodi, pa krene da bega i/ili da urla upomoć, a ovaj hita za njom, da je što pre ućutka.
A ovde, Dilon joj se bukvalno pridruži u urlanju. Usred stambene zgrade, dakle napučene ljudima (ali, da li su to ljudi?), usred grada, on poput vapijućeg u pustinji urliče WHERE IS YOUR MANKIND NOW?!
Nema ih. Bole ih kurac. Gluvi su, ili se prave gluvi. Gledaju svoja posla. Drugi nek se bakću s tim sranjem. Kojim sranjem? Zzzzz...
„Ali, jao, odseko joj sisu, napravio novčanik od nje, kuku, kakva mizoginija, dokle više to nasilje prema ženama, žasu...“ kažu debili, previše ćoravi i neosetljivi da primete ono što je tome prethodilo
Fon Trir je glas osećajnog očajnika u pustinji bezdušja; on provocira šokom, e ne bi li probudio debile koji tvrdo spavaju, ili se prave da spavaju, dok Žrtve viču upomoć.
„Ali onaj Pakao, fuj, baš mu je kič, i fejk... Pravi Pakao ne izgleda tako...“, kažu debili.
Pa, da. Pa, naravno, debili.
Naravno da Danteov Pakao, sasve Vergilijem kao vodičem, ne postoji. Jer nema Boga, a i Čovek se nešto jedva poluživ koprca. Naravno da su to neke mrdajuće sličice, otrcani igrokazi, specijalni efekti, CGI.
Te sličice, baš takve, ne treba da vas holivudski zasene („Gledaj, stoko, šta sve para može da kupi: vrhunski ilustratori i dizajneri mesecima su radili za sitne pare da bi vam u kompjutoru nacrtali ove paklene sličice za vašu zabavu i razonodu!“) nego da vam, svojim fejkerajem, pokažu koliko je fejk i vera u tzv. boga, i u pravdu, i u istinu, i u dobrotu, i u smisao i bilo šta antropocentrično (vrlina, greh, nagrada, kazna i ostale bajke za malu decu i debile).
Pakao iz Džekovog Epiloga ne postoji, jer Pakao je zapravo onaj „stvarni“ svet koji smo prethodna dva sata gledali. Ko to razume, shvatiće. Ko ne zna – neznaće.
Štono reko Flanders, bogobojažljivi komša, Homeru (ne ćoravom Grku nego tupom Ameru): „See you in Hell – from Heaven!“
PS: Rado bih sve ovo još elaborirao, svestan sam da sam jedva zagrebao sve što bih imao reći o ovom filmu, ALI - ali moj pogovor za Eversovu zbirku PAUK I DRUGI UŽASI neće se sam napisati (očekujte raspis pretplate sredinom jula, a knjigu iz štampe sredinom avgusta!); niti će se sam napisati moj pogovor za DUBOKO CRNILO, spec. luxuzno izdanje DILANA DOGA rađeno po scenariju Darija Arđenta (izbacuje ga Veseli četvrtak u avgustu); niti će se same pročitati dve obećavajuće nove zbirke horor priča koje imam da rivjuiram za Rue Morgue... A o pripremama za upcoming Grossmann festival, gde ću javno razgovarati sa rediteljem dokumentarca o Mikeleu Soaviju i sa korediteljem dragog mi GOODNIGHT, MOMMY da i ne govorim...
Recenzija je originalno objavljena na blogu The Cult of Ghoul.
