Brutus
Nest
Sargent House / 2019
8.9
9

Gotovo svakim danom postaje sve očiglednija činjenica da ako hocete da dodjete do neke zaista dobre i sveže muzike morate ozbiljno da kopate po internetu.  Ono što ćete dobiti od najvećih i najpopularnijih muzičkih portala, a većina istih se diči svojim korenima u nezavisnoj muzičkoj sceni jeste poplava bljtavih, generičkih i nebitnih muzičara za koje se svi ti “muzički novinari” polomiše da ih predstave kao najbolje i najkreativnije umetnike koji su ikada hodali zemljom, bar do sledećeg meseca, kada će ove prve u zaborav gurnuti neka nova zvezda. Da ne grešim dušu omakne se i njima, pomenutim medijima da im se provuče i po neki dobar bend ili muzičar ali to veoma brzo biva gomilom raznog mega popualrnog smeća.

Upravo na jednom od portala kome se nekada moglo verovati i na koji ste do nedavno bez problema mogli otići a da budete sigurni da vas neće u zasedi sačekati neki Kanye West, Cardi B, Ariana Grande i njima slični, pojavila se vest o belgijskom bandu Brutus.

Do tog trenutka, bar meni, jedina asocijacija na Belgiju, a koja nema veze sa čokoladom, vaflima i fudbalskom reprezentacijom, znači, ona muzička svodila se samo na jedan bend dEUS (naravno ne može se zaboraviti ni veliki Django Reinhart ali on je već deo muzičke istorije).

Brutus je post-hardcore/post-metal trio iz Leuvena, i ono što vam odmah privuče pažnju je Stefanie Mannaerts (bubnjevi/vokal) a zatim žestina i energija koju bend isijava svojom muzikom. Pored Stefanie u bendu su još gitarista Stijn Vanhoegaerden i basista Peter Mulders. Brutus su 2017 godine objavili debi album Burst, koji je pokupio prilično dobre ocene i kod kritike i kod publike, bendu obezbedio neke veoma popularne fanove poput Larsa Urlicha, pa opet opšti utisak je da je Burst veoma podcenjen album i da Brutus nisu dobili onoliko medijske pažnje koliko su zaslužili.

Korak koji su Brutus načinili svojim drugim albumom “Nest” o odnosu na njihov prvenac je neverovatan. Gotovo sve na ovom albumu je podignuto na daleko viši nivo i to se može osetiti od prvih pesama žestoke “Fire”  i energične “Django”. 

Produkcija je čistija, yvzk snažniji i ispoliraniji, što se ovde pokazalo kao dobar potez. Ono što vas gotovo odmah lupi svom snagom je spoznaja koliko je vokal Mannaertsove zvuči punije i moćnije i koliko bolje vlada njim nego na prvom albumu.

Kao što je i sama napomenula u jednom interjuu, tek sada, na ovom albumu može za sebe da kaže da je pevač u bendu a ne bubnjar koji pokušava da peva.  Još jedna bitan karika u zvuku ovog benda je i odlična saradnja ostale dvojice članova. Peter Muldersa svojim bas linijama vešto popunjava prostor ritam gitare i time daje kreativnu slobodu  gitaristi Stijn Vanhoegaerdenu što ovaj koristi napravi način šetajući elegantno kroz hard core, noise, post rock gitarske motive.

 “Cementary” je upravo manifestacija svega pomenutog, i pesam u kojoj na najbolji način možete osetiti pravu moć ovog benda.

Preporuka

share

share