Beirut
Gallipoli
4AD / 2019
8.3
8

Ono što su Zach Condon i njegov bend Beirut uradili za trubu, bar u okvirima indie muzičkih pravaca može se donekle uporediti sa muzičkim delom Marka Sandmana (Morphin) za saksofon. Iako je truba povremeno prisutna u ova dva pomenuta muzička žanra, to je uglavnom u ulozi pratećeg instrumenta koji dodatno začini i obogati zvuk.  Beirut su trubu stavili na kao primarni instrument u njihovoj muzici i po tome predtavljaju prilično autentičnu pojavu na indie sceni. 

Svoj prvi album „Gulag Orkestar“  tada kao solo projekat pod imenom Beirut, Condon snima kao tinejdžer. Taj album je privukao pažnju mnogih muzičara, među kojima je i Jeremy Barnes (Neutral Milk Hotel), jedan od prvih muzičkih mecena Zacha Condona, u čijem studiju je i snimljen ovaj album na kome su jasno prisutni uticaje muzike duvačkih orkestara iz istočke Evrope, Balkana i Italije. 

Drugi album, „The Flying Club Cup“, snimljen u studiju benda Arcade Fire u Kvebeku, uz saradnju sa Owenom Pallettom  je doneo mnogo veću popularnost Condonu i njegovom bendu.  Uticaj francuske muzike i šansone je bio primaran na ovom albumu.

Do sledećeg albuma „The Rip Tide“ (2011) Beirut od  Condonovog solo projekta prerastaju u pravi bend i već na snimanju upravo pomenutog albuma učestvuju svi članovi benda a ne samo Condon što je bio slučaj sa prve dve ploče.  

Uticaji pod kojima Zach Condon stvara muziku menjali su se od albuma do albuma ali je bend je već uveliko iskristalisao svoj prepoznatljiv zvuk. Na albumu „No No No“ (2015) godine uticaji tradicionalne muzike raznih podneblja su znatno kompaktnije ispreprletani sa lo-fi, baroque pop i indie folk/pop zvučnim miljeom i to se da primetiti već od samog početka petog albuma benda „Gallipoli“ i pesme „When I Die“. Prelepa melodija na trubi i Condonov melanholičan vokal stvaraju specifičnu retro amtosferu. 

Kao i uvek do sada Condonove pesme su bogate raznim muzičkim motivima koji čine one udice na koje se slušaoce lagano upeca. Predivna melodija  na trubi u pesmi „Gallipoli“, ukulele u pesmi „Varieties of Exile“, klavir u „I Giardini“ su neki od momenata koji postoje u svakoj pesmi i koje Condon pusta da neometeno dominiraju , dok oko njih gradi zvučnu paletu pesme.  

Još jedan od važnih momenata je i Condonov povratak Farfisa organi (italijanska firma koja je nekada prozvodila ove predivne instrumente danas proivodi uglavnom intercom sisteme), koju je još kao tinejdžer, kupio na svom prvom poslu u kulturnom centru u Santa Feu, a koji je tamo ostao iza putujućeg cirkusa. Bogatstvo zvuka ovog instrumenta, koji je bio glavno oruđe Condona u stvaranju prva dva albuma, predstavlja još jedan od dominantnih motiva na albumu „Gallipoli“

Beirut na albumu „Gallipoli“ nisu odstupili od svoje prepoznatljive muzičke matrice, ali njome i dalje savršeno vladaju i uspevaju da stvore predivne melodije koje vas sa lakoćom nose na neka lepa i egzotična mesta.

Preporuka