Under the Silver Lake [2018]
Dobro došli u nihilističku verziju Los Anđelesa, gde se u katakombama prošlosti prepliću gramzivost, prostitucija, kič popularne kulture, i moć transcendentalne meditacije.
Autor Dejvid Robert Mičel (David Robert Mitchell) je sa svojim prethodnim filmom It Follows već pokazao ozbiljan potencijal. Njegov horor bio je inteligentna priča smeštena u pregrađe, u kome se sudaraju prokletstva sa lokalnim sebičnjaštvom.
Međutim, Under the Silver Lake, iako u startu dočekan i od strane kritike i publike sa podjednako negativnim ocenama, zapravo je u najmanju ruku vizuelno jedno od najboljih ostvarenja u 2018.
Mičelov neo-noir u prvi plan stavlja priču o zalutalom provincijalcu (studentu?), koji svoje dane provodi uživajući u holividskom apartmanu, maštajući o karijeri i potencijalnom uspehu. Međutim, u stvarnosti on je samo jedan od onih nebitnih likova koji troše poslednje dolare svojih majki, i vrše svakodnevnu i besmislenu interakciju sa komšilukom, koja uključuje špijuniranje i neobavezne seksualne odnose.
Ipak, ovo je samo kratak siže koji apsolutno služi kao nebitna podloga za nastavak drama koji uključuje nestanak devojke sa kojom je proveo kraći vremenski period, pojavu misteriozne sekte ubice pasa i utvara noći u obliku mutiranih ženskih bića.
Mičelov Los Anđeles jedan je od najlepše usnimljenih gradova u poslednjih nekoliko godina. Kao da se Hičkok i Altman susreću sa Antonionijem na holivudskom koktelu. Under the Silver Lake prepun je fantastično uslikanih enterijera, i stiče se utisak da egzotika lokacije pokreće glavnog lika, a da osnova fabule i zaplet postaju sekundarna pojava.
Da, imamo teorije zavere u famozno satirčnom obliku, akcije bez naročitog značaja na glavnih tok radnje, likove koji ulaze, izlaze i vraćaju se, izvrgavanje ruglu popularne muzičke kulture, ismejavanje istočnjačkih filozofija, ali sve te kičaste stvari funcionišu uprkos sopstvenom besmislu na savršeno smislen način.
Dejvid Robert Mičel je sa neo-noir žanrom u Under the Silver Lake učinio isto što i Nikolas Vindind Refn sa hororom u The Neon Demon, stavljajući supstancu u potpunu funkciju stila napravio je film za inteligentne posmatrače, i one retke kojima je film i dalje umetnost, a ne isključivo sredstvo jeftine zabave.
