Ahmet Ertegun: Entuzijazmom u istoriju

Apr 10, 2019

Vreme nema milosti ni prema kome. Vreme prolazi, menjajući sve oko sebe, menjajući nas. Kada uporedite način na koji je svet funkcionisao pre nekoliko vekova sa načinom na koji funkcioniše danas, naći ćete više razlika nego sličnosti. Čak i kada uporedite svet od pre 60 godina sa savremenim sistemom vrednosti, velike su šanse da se zapitate kako je moguće da se za samo 6 decenija toliko stvari promenilo. A moguće je. I promenilo se.

Tu pre svega mislim na odnos između posla s jedne, odnosno ljubavi i novca sa druge strane. Da se ne lažemo, novac je oduvek bio važna stavka u funkcionisanju naše planete, ali svedoci smo da kako vreme prolazi, taj šuškavi papir postaje važniji od bilo čega drugog. Danas je upravo novac glavni pokretač novih poslova – zbog njega se firme otvaraju, ali i zatvaraju.

„A gde je tu ljubav?“ pitaju se oni „naivni“. Bilo bi nepravedno reći da je nema, jer je još uvek moguće naći nekog usamljenog entuzijastu koji veruje da je uz nešto kapitala, ljubav osnovni pokretač nekog posla. Na žalost, takvi slučajevi su u manjini. A nisu uvek bili. Pogotovu nisu bili u vreme kada je svoje prve korake u muzičkom biznisu pravio junak današnjeg teksta Ahmet Erdegan, osnivač etikete „Atlantic“, jedne od najvećih diskografskih kuća svih vremena.

Zaljubljenik u džez

Ahmet Erdegan se rodio u Istanbulu 1923. godine. S obzirom na to da je njegov otac bio diplomata, cela porodica Erdegan se 1935. preselila u Ameriku, tačnije u Vašington, gde je Ahmetov otac dobio posao turskog ambasadora. Nema sumnje da je ovo bio ključni sticaj okolnosti, kako za Ahmetov život, tako i za buduću sudbinu svetske diskografije.

Petnaestogodišnji Ahmet i njegov 6 godina stariji brat Nesuhi, vrlo brzo su u Americi zavoleli džez. Svaki slobodan trenutak su koristili da odu na neki džez koncert. Obožavali su Luja Armstronga, Bili Holidej, Djuka Elingtona i mnoge druge.

Sav novac koji su imali, davali su na ploče od 78 obrtaja i već kroz nekoliko godina njihova kolekcija je brojala preko 10.000 ploča. U vreme Drugog svetskog rata, braća su organizovala koncerte Lestera Janga, Sidnija Beketa i još nekoliko poznatih džez imena iz tog doba.

Takođe, često su putovali u Nju Orleans kako bi na licu mesta čuli mnoge muzičare koji su u svom načinu sviranja negovali korene američke muzike.

„Atlantic Records“

Imajući u vidu svu ovu ljubav prema muzici, nekako je logičan sled događaja u Ahmetovom životu koji se odigrao u godinama nakon Drugog svetskog rata. Naime, 1947. godine Ahmet zajedno sa prijateljem i još jednim muzičkim zaluđenikom Herbom Abramsonom (do tada zaposlen u diskografskoj kući „National Records“) u Njujorku osniva sopstvenu etiketu „Atlantic Records“. Zahvaljujući pozajmljenom novcu od porodičnog zubara Erteganovih Vahtija Sabita, Ahmet, njegov brat Nesuhi i Abramson počinju snimanje prvih albuma za izvođače iz mahom bluz, džez i kantri žanra.

Nakon prvih dvadesetak albuma koji su prošli prilično nezapaženo, „Atlantic“ beleži prvi uspeh 1949. godine pesmom „Drinkin' Wine Spo-Dee-O-Dee“ koju je izveo Stik Mekgi. Beše to folk/r'n'b singl koji se te godine u Americi prodavao kao alva. To je otvorilo vrata etiketi za nova ulaganja, tako da početkom pedesetih potpisiju ugovore sa takvim imenima kao što su Rej Čarls, Rut Braun, Džo Tarner, „The Clovers“ i „The Drifters“.

Ohrabren prvim „Atlantic“ uspesima, Ahmet počinje da se bavi pisanjem pesama. Tako je sredinm pedesetih napisao gomilu kompozicija koje su izvodili Rej Čarls („Mess Around“), Areta Frenklin („Don't Play That Song“), Pet Bun („Chains of Love“) i mnogi drugi. Kako je želeo da zaštiti svoju privatnost, većinu tih pesama napisao je pod pseudonimom A.Nugetre (Ertegan čitano odpozadi).

Pedesete su bile zlatno „Atlantic“ doba, a u prilog tome govori i informacija da je upravo ova diskografska kuća 1957. godine među prvima uvela snimanje u stereo tehnici, pa na četvorokanalnoj, odnosno kasnije na osmokanalnoj mikseti.

Šezdesete

Šezdesetih godina, „Atlantic Records“ u saradnji sa kultnom soul etiketom „Stax“ sve češće objavljuju soul ploče, a među stotinama izvođača našli su se Solomon Burk, Otis Reding, Ben I. King, Persi Sledž, Vilson Pike, Areta Frenklin i drugi.

Krajem šezdesetih, na nagovor Ahmeta, Dejvid Krozbi, Stiven Stils i Grejam Neš pozivaju Nila Janga u svoj bend. Ahmetu se činilo da bi Jangov rokerski imidž savršeno pristajao nežnim glasovima ove trojice, a kako je istorija pokazala, nije nimalo pogrešio.

Koliko je Ahmet imao nos za ovu saradnju, govori i citat iz autobiografije Nila Janga u kojoj ovaj Ertegana naziva „jednom od 3 najvažnije osobe iz diskografskog sveta za razvoj popularne muzike 20. veka“.

Iako u početku nije želeo da proda „Atlantic“, na nagovor prijatelja Ahmet je popustio, tako da je 1967. godine ova etiketa prodata za tada ogromnih 17 miliona dolara. Iako je sada bila pod okriljem forme „Warner Bros“, „Atlantic“ je zadržao i ime ali i Ertegana na svom čelu.

Koliko je Ahmet bio važna figura u svetu muzike, govore dva podatka. Prvo, upravo je on prvi ponudio šansu tada nepoznatoj grupi „Led Zeppelin“ da snimi svoj prvi album, a drugo, zahvaljujući Ahmetu koji je uspeo da ubedi Mika Džegera, „Rolling Stones“ su potpisali ugovor sa „Atlantic Records“ bez obzira što su im neke druge etikete nudile više novca.

Taj Ahmetov uspeh svakako ima mnogo više veze sa poštovanjem koje je njegovo ime izazivalo među muzičarima, nego sa njegovim demagoškim sposobnostima. Nije zgoreg pomenuti da je povratnički koncert grupe „Led Zeppelin“ koji se desio u Londonu 2007. godine, posvećen nikome drugom do Ahmetu, koji je preminuo samo godinu dana pre toga. U trenutku smrti imao je 83 godine.

Sve iz ljubavi

„Atlantic Records“ je i danas pod okriljem etikete „Warner“ i spada među najveće diskografske kuće na svetu. Ono što je „BMW“ među automobilima, to je „Atlantic“ u muzičkom biznisu. Počeli su kao mala diskografska kuća, da bi izrasli u instituciju za koju znaju i ljudi koji poseduju jedva desetak ploča u svojoj kolekciji.

Ono što je najvažnije pomenuti jeste da je „Atlantic“ nastao iz čisto ljubavi Ahmeta Ertegana prema muzici. Kako je sam govorio, gotovo da nije proveo nijedan dan u svom životu da nije od početka do kraja preslušao nekoliko ploča. Ta njegova očigledna ljubav prema muzici uticala je na to da bude cenjen od strane mnogih velikih muzičara, koji inače baš i nisu ljubitelji radnika iz diskografskih kuća.

Njegov osnovni poriv kada je osnivao „Atlantic“ nije bilo zgrtanje para, već želja da što više ljudi čuje svu tu divnu muziku u kojoj on uživa. Vremenom, ta ljubav je prerasla u ozbiljan i visokoisplativ posao koji traje do današnjeg dana.

Koliko god da jedna ovakva priča daje nadu da se zahvaljujući ljubavi mogu napraviti velike stvari, pomalo gorak ukus u ustima ostavlja podatak da se sve ovo desilo pre više od pola veka. Kako danas stoje stvari u muzičkom biznisu, „entuzijasta“ je reč čije se značenje sve češće traži po rečniku, a čak i oni koji misle da je znaju, neretko je prevode kao „budala“. Novac je danas mnogo važniji nego 1947, a nema sumnje da ću u godinama pred nama njegova važnost samo rasti.

Ipak, i poslednjih nekoliko godina postoje muzički zaljubljenici koji osnivaju svoje male etikete. Bilo da je u pitanju soul kuća „Daptone“ , džez etiketa „Clean Feed“ ili neka treća, ploče koje oni objavljuju odišu ljubavlju prema muzici. Iako su šanse da neka od njih postane neki novi „Atlantic“ vrlo male, seme ljubavi koje je pre 6 decenija u diskografskom svetu posejao Ahmet Ertegan, na nekim mestima i dalje klija.