Lucy Dacus
Historian
Matador / 2018
9.1
9

Nekada, kada još uvek nije bilo interneta, pa samim tim ni facebooka, twittera, instagrama i sličnih budalaština za novu muziku se saznavalo preko muzičkih čaospisa, onih štampanih naravno ili preko radio emisija. Do muzike se dolazilo kupovinom ploča ili kaseta (uglavnom od ušteđenog džeparca) , i razmenom istih ili presnimavanjem na prazne kasete.

Čini mi se da je moj lični rekord bilo negde oko deset kupljenih ploča ili kaseta za mesec dana. I svaku od njih sam izabrao na osnovu onoga što sam čuo na radiju, video na MTVju, koji se tada bavio muzikom a ne glupostima kao sada ili pročitao u časopisu. Svaki do albuma je bio pažljivo izabran jer nije bilo novca za bacanje. Tada u tim ograničenim uslovima za pristup i nabavljenje muzike, nisam imao utisak da ću propustiti nešto veoma dobro, jer jednostavno, ako je nešto stvarno dobro ljudi će pisati ili pričati o tome, neko će mi sigurno skrenuti pažnju.

Sada, informacija je toliko mnogo i bombarduju sa svih strana da postaje veoma teško filtrirati šta je dobro a šta je najobičniji marketinški hajp. Dok tada 90ih retko da sam bio razočaran nekim albumom koji sam preslušao, sada se to dešava na denvnoj bazi. Postoje dani kada nabavim i po deset novih abluma, na mesečnom nvou to je mnogo više. Jasno je da većini te muzike neću moći da posvetim pažnju kao što sam činio nekada, retki od njih ostaće nepreslušani, dobar deo njih preslušan samo jednom ili dva puta i nikada više. Ima i onih koji se slušaju povremeno i dođe par njih u toku godine koji se uvuku, polako nenametljivo.

Na prvo slušanje su prijatni ali ništa specijalno, desi se i da ih zaboravite na par dana. A onda po glavi vam se mota neka melodija za koju niste sigurni gde ste je čulii polako želja da ponovo čujete tu muziku je sve jača, ali kako niste sigurni ni koja je to pesma, ni ko je autor, to počinje da deluje kao svrab koji ne možete da počešete. Počnete sa preslušavanjem albuma koje ste nabavili u poslednje  vreme, jedan, drugi, osmi... i onda negde kod jedanaestog osetite, to je to ... to je upravo ono šta ste želeli da čujete poslednjih nekoliko dana. I nije vam jasno kako niste vam odmah niste ukapirali koliko je dobar album koji imate pred sobom, a onda se još više iznenadite kad saznate da to nije prvi album dotičnog umetnika. Ovakvi momenti se dešavaju ne tako često ali se dešavaju i upravo to se desilo sa drugim albumom „Historian“ dvadesetdvogodišnje Lucy Dacus.

 

„Historian“ nije prvi album ove umetnice. Ona je 2016.godine objavila odličan „No Burden“ i upravo je to slučaj koji potpada po ono da od šume ne vidiš drvo. „No Burden“ koji je u početku bio školski projekat za koji Dacus nije ni sanjala da će biti njen proboj u svet muzike,  prvobitno je objavila mala nezavisna izdavačka kuća Egghunt Records, koja uglavnom izdaje albume muzičara iz Virdžinije. Nekoliko meseci kasnije ovaj album postao je razlog neverovatne borbe dvadesetak znatno većih izdavačkih kuća oko mlade kantautorke iz Ričmonda, u kojoj je pobedio renomirani Matador, koji je reizdao njen prvi album i objavio drugi.

Mada je „No Burden“ bio odličan album „Historian“ ga je u svemu nadmašio. Album otvara „Night Shift“ lagana balada koja metamorfozom prerasta u žestoku indie rock stvar u kome Lucyin gorkoslatki i predivan vokal lebdi nad talasima distorziranih gitara dok u krešendu na kraju pesme kao da čujemo eho velikog Jeffa Buckleya. „Addictions“ je hit na prvu loptu, melodična, zarazna, prošarana odličnim duvačkim aranžmanima i stvara sve veći zavisnost sa svakim novim slušanjem.

Stihovi su teritorija kojom se Dacus veoma suvereno kreće i odraz su njenih unutrašnjih borbi, sa recimo slomljenim srcem kao u „Night Shift“ ( ipak je autor dvadesetogodinja devojka tako da je ovakve teme teško zaobići) do onih mnogo ozbiljnijih poput neizvesne budućnosti, preispitivanja svog mesta u svetu koji nas okružuje, do napuštanja doma, porodice i prijatelja. 

Preporuka