Nova šansona
Seća li se iko dirljivih šansona Charles Aznavoura, Edith Piaf ili Jacques Brela? S obzirom na to da su njihove pesme bile u zenitu popularnosti sredinom prošlog veka, verujem da se danas na prste jedne ruke mogu prebrojati ljubitelji njihove muzike koji imaju manje od 30 godina. Koliko god se to nama sviđalo ili ne, činjenica je da umesto pesama o ljubavnim popodnevima na trošnim mansardama u pozno leto, današnje top liste okupiraju numere koje govore o nekim potpuno drugačijim stvarima. To je duh vremena i protiv toga se nikako ne može.
Međutim, to što danas iskrenost (uglavnom) ne prodaje ploče, ne znači da je ona potpuno nestala iz muzike. I danas postoje ljudi kojima je iskrena ljubav važnija od novca, i danas postoje oni koji cene sitna zadovoljstva, i danas postoje boemi. To što su u manjini u odnosu na one koji jure novac, novac i samo novac, ne znači da su manje važni, čak naprotiv. Uostalom, zbog čega su dijamanti tako vredni, ako ne zbog toga što ih ima tako malo?
Ako se složimo da su neke od osnovnih karakteristika šansone iskrenost, autorski pečat (piše ih onaj ko ih izvodi, a ne plaćeni tekstopisac), dominacija klavira u odnosu na ostale instrumente, boemski način života, kao i neizbežne ljubavne teme, red bi bio da se pozabavimo savremenim muzičarima čiji stil poprilično duguje slavnim, mahom francuskim, šansonjerima.
Tom Waits
Iako on nije baš u ranoj mladosti, i iako su na njega više uticali američki bit pisci (Keruak, Berouz i Bukovski) nego francuski pesnici, nema sumnje da je Tom Waits jedno od najpoznatijih imena savremene šansone. Bez obzira da li ga slušate kako peva o prostitutki koja mu šalje razglednicu za dan zaljubljenih ili o čoveku koji ima problem sa pićem samo onda kada nema para da kupi to isto piće, sve vreme imate utisak da su se te stvari zaista desile i da likovi iz njegovih pesama postoje u realnosti.
Kada pomešate taj dokumentarizam iz njegovih tekstova sa zvukom često raštimovanog klavira, preko kog čujete Tomov promukli glas (zaostavština „zdravog života“ u boemskim noćima), slika koju imate pred očima je vernija od nekog video snimka. I pored raskalašnog života i činjenice da ima 67. godinu, Tom Waits je i dalje živ, zdrav i još uvek piše predivnu muziku.
Nick Cave
Za razliku od Toma Waitsa čiji koreni sežu u bluz i džez, njegov desetak godina mlađi kolega, Australijanac Nick Cave je potekao iz sveta pank muzike. Krajem sedamdesetih je bio lider grupe „Boys Next Door“, a odmah potom i „Birthday Party“ čiji sirovi zvuk nema baš nikakve veze sa šansonoma.
Međutim, početkom osamdesetih godina, Cave je raskinuo dugogodišnju vezu sa umetnicom Anitom Lane, nakon čega je sav svoj bol pretočio u album „From Her to Eternity“ koji je u celosti posvećen Aniti. Premda je pomenuti album bio na pola puta između panka i šansone, Caveov raskid sa Anitom ga je definitivno otisnuo u klavirske vode.
Tokom svoje trodecenijske karijere, Caveovu muziku su najčešće odlikovale klavirske balade u čijim tekstovima je naročito bila izražena bol prouzrokovana ljubavnim jadima. Komercijalni uspeh njegove muzike, u kom uživa poslednjih petnaestak godina, živi je dokaz da postoje ljudi koji još uvek imaju potrebu da slušaju iskrene pesme o ljudskim slabostima, a ne samo tekstove koji veličaju samopouzdanje.
Richard Hawley
O pomenutim ljubavnim jadima peva i Ričard Hawley, nekadašnji član britanske pop grupe „Pulp“. Prvi album je objavio 2001. a, za sad, poslednji, sedmi po redu, "Hollow Meadows" 2015. godine.
U tom periodu, stekao je reputaciju romantika slomljenog srca, ponajviše zahvaljujući tužnim ljubavnim baladama od kojih vrvi svaki njegov album. Dok je na početku karijere njegova muzika podsećala na Roya Orbisona, u poslednje vreme sve ga češće porede sa Scottom Walkerom, autorom kome je šezdesetih godina prošlog veka najveći idol bio Jacques Brel.
Hawleyev baršunasti bariton i pesme koje govore o nesrećnim ljubavnicima njegovog rodnog, kako sam kaže „sivog i industrijskog“ Šefilda, su glavna karakteristika svih Richardovih albuma.
Benjamin Biolay
Bila bi nepravda da u tekstu koji govori o novoj šansoni ne pomenemo momka „sa izvora“ – francuskog muzičara Benjamina Biolaya. Iako njegove pesme (za razliku od pomenutih prethodnika) uglavnom više slave hedonizam nego što tuguju nad životnim nepravdama, iz većine njih provejava cinizam koji je bio karakterističan za muziku njegovog zemljaka Serge Gainsbourga, kog i sam Biolay navodi kao glavni uzor.
Na žalost, zbog jezičke barijere (sve Benjaminove pesme su na francuskom), malo je ljudi van te zemlje koji su čuli za njega. Ipak, siguran sam da mu to ne smeta jer je ovaj momak iz Pariza velika zvezda u svojoj domovini: francuska žuta štampa je pre 6 godina bila krcata tekstovima o njegovom razvodu sa Chiarom Mastroianni (ćerkom Catherine Deneuve i Marcello Mastroiannia), a prošle godine se čak šuškalo da je flertovao sa tadašnjom prvom damom zemlje, Carlom Bruni.
Na stranu te petparačke glasine, činjenica je da je Benjaminova romantična muzika direktan „potomak“ onoga što zovemo francuska šansona.
