Kiklopova odiseja
Kad niko ti ne naudi, a unutra si sam…
(Homer, Odiseja, 9. pevanje, 415, prev. Eduard Dajč)
U tekstu pod žanrovskom odrednicom „autofikcija“, kojom se skreće pažnja na neizbežnu fikcionalnost, tj. fikciotvornost svakog pisanja o sebi, svakog pokušaja da se bitni delovi i momenti sopstvenog života, spoljašnjeg i unutrašnjeg, retrospektivno posreduju tekstom i/ili pričom, Dragoljub Stanković kombinuje elemente autobiografije i stoičke autoanalize, uključujući i niz kratkih, aforističkih zapisa u stilu intimnog dnevnika, i esejističko-publicistički, introspektivno-meditativan ali i kritički nastrojen diskurs, oblikovan izbrušenim, prefinjenim, povremeno vrlo slikovitim jezikom, jer je, po inicijalnoj definiciji Serža Dubrovskog, tvorca termina autofikcija, za ovaj tip tragalačkog i upitnog samopisanja „avantura jezika“ (a ne „jezik avanture“) određujuća. Autofikcijom se sopstvo ne opisuje kao gotovo, predtekstualno, već se za njim i njegovim postajanjem traga – sredstvima fikcije, koliko i parezije (otvorenog govora o svemu, odvažne, čak riskantne otvorenosti).
U Beogradskom kiklopu artificijelnost je dodatno naglašena time što je tekst temeljno premrežen i smisaono obogaćen aluzijama i drugim vrstama upućivanja na brojne kulturne (ne samo književne) artefakte, odnosno teorijske koncepcije, jer su karakter i život pripovedača bitno određeni pre svega lektirom. Od Kiklopa Ranka Marinkovića, koji priziva ciklično (nasuprot linearnom hronološkom) vremenu, do Desničinih Proljeća Ivana Galeba, čija krajnja, iako setna pomirenost sa sobom i sadašnjošću bez očekivanja odzvanja u poslednjim rečenicama ove kvazi-ispovedne proze, pripovedač što eksplicitno, što implicitno, kroz naznake, svoja osećanja, mišljenja, doživljaje, postupke, odluke, izbore samerava i stavlja u kontekst (pro)čitanih situacija, likova, filozofski, religijskih, psiholoških (psihoanalitičkih) i poststrukturalističkih konstrukcija i koncepcija.
Odbacujući romaneskne fabularne obrasce, Stanković razvoj, tj. doba sazrevanja i kasne, nikada zaista dosegnute zrelosti svog junaka-pripovedača, njegova poznanstva, ljubavi, bolesti, stanove… prikazuje kroz niz labavo povezanih poglavlja koja, kao u nekim tradicionalnim oblicima biografija, život – ali, tuđi život – predstavljaju kroz ključne „rubrike“ i odeljke. Interesantno je da junak, „uzaludan, beskorisan, suvišan i mahnit“, do svog porekla, do priče o svojim i to isključivo muškim precima, dolazi tek pošto nam se predstavio kroz prizmu svojih hipersenzitivnih, sinestezijskih doživljaja velegrada na ivici rasprskavanja, poznanstava sa opskurnim maskotama i samozvanim Tiresijma nezavršivih srpskih devedesetih (godina dvadesetog veka), svoje kardiovaskularne bolest, koja u poretku imaginarnog postaje osnov za osećaj isključenosti/izabranosti (a doživljaj sopstvenog društvenog i egzistencijalnog položaja varira u zavisnosti od kretanja emocionalne „klackalice“) i drugosti, svoje ljubavne veze sa histeričnom, posesivnom Nišlijkom itd. Tek ga ponor iz kojeg su progovorila bolna, mučna, uznemirujuća, opsedajuća i opsesivna sećanja, osećanja i razmišljanja vraća porodici sa nalogom da je, kako sam kaže, „dekonstruiše“ – iz pozicije društvenog i porodičnog autsajdera koji testira (i, na kraju, ukida) granice i autonomiju svoje ličnosti, svoje svesti, svojih identiteta i nametnutih/prihvaćenih uloga, svoga tela, svoje (ne)slobode, svoje sudbine i svojih metoda, puteva kroz misticizam, odbrambenu individuaciju, veru i umetnost.
Prikaz je originalno objavljen na blogu Klub knjigoljubaca.
