KLASIK DANA: Jeanne Dielman, 23 Commerce Quay, 1080 Brussels [1975]
Legendarni troipočasovni feministički manifest Šantel En Akerman (Chantal Anne Akerman) iz sredine sedamdesetih, i danas predstavlja jedno od najviših kako artističkih, tako i eksperimentalnih dostignuća evropske kinematografije, a svakako je i aposlutno neponovljivi vizuelni užitak.
Delfin Sejrig (Delphine Seyrig) je sredinom sedamdesetih godina prošlog veka važila za jednu od najvećih zvezda evropske kinematografije. I to s pravom. Taj status su joj donele uloge i saradnje sa najvećim rediteljima tih epoha kao što su Alan Rene (Alain Rensais), Fred Cineman (Fred Zinnemann) ili Luis Bunjuel (Luis Bunuel). Pritom se ne misli na prosečnija ostvarenja tih legendarnih autora, već se radi o njihovim remek-delima, i klasicima sedme umetnosti.
I Sejrig je jednako sjajna u njima. Ali ako izuzmemo Reneove klasike Last Year in Marienbad i Muriel, nigde nije tako zablistala kao u masterpisu Šantel Akerman. I Jeanne Dielman je predstavljao udruženo-zajednički poduhvat, poduhvat koji je obeležio jednu epohu u prihvatanju zahtevne uloge žena u društvenoj hijerarhiji modernog čovečanstva.
Ono što danas izgleda paradoksalno u modernoj kinematografiji, u filmu Žan Dilman skoro pa savršeno funkcioniše. Prikazivanje života u naizgled realnom vremenu (spremanje ručka i pranje sudova i u bukvalno potrebnoj minutaži), kadrovi sa malo ili nimalo dijaloga, dosadne, svakodnevne aktivnosti od spuštanja lifta, sretanja komšija, kupovine namirnica, u filmu Akermanove se odvijaju kao deo rolne koja se nezaustavljivo i monotono odmotava.
Ali, ako gledalac samo trepne, propustiće postepeno pucanje belgijiske domaćice, počev od neuspešne pripreme kuvanih krompira, preko neuredne frizure, sve do savršeno bizarnog finala.
Žan Dilman je masterpis visokih artističkih i istorijskih vrednosti, i jedan je od najviših umetničko-eksperimentalnih poduhvata sedamdesetih godina prošlog veka, a kao takav obavezan je deo vokabulara svakog iskrenog ljubitelja kinematografije.
