10,000 Saints [2015]
Priča o odrastanju u okruženju nestajućeg dela Njujorka od pre tridesetak godina, priča o bolnom periodu adolescenata o njihovoj tranziciji u svet odraslih.
Film Shari Springer i Roberta Pulcinija, Deset hiljada svetaca (Ten Thousand Saints) sadrži dobru osnovu za nostalgiju i sentimente prošlih vremena, ali u toj nameri ne ide u detalje, što je sa jedne strane, ako ste zadrti amerikanac (čitaj njujorčanin) malo pogubno i razočaravajuće s obzirom na očekivanja, a sa druge strane, ako posmatramo iz našeg ugla, preko bare, sasvim dovoljna doza promena na ivici gentrifikacije koju danas sve više imamo u komšiluku (čitaj Savamala i Beograd na vodi).
Balansirajući između pastoralnog Vermonta i mračnih aleja skvotova Njujorka osamdesetih, film u svom fokusu ima grupu tinejdžera koji su na velikoj životnoj prekretnici. Svako iz svog ugla u određenim problemima, a zajedno suočeni sa gubitkom bliskog prijatelja, sklapaju svoje priče u nekakvu poput porodice koju, nažalost, niko od njih nije iskusio na pravi, normalan način. Vešto napisan scenario, prilagođen svim starosnim kategorijama, nosi u sebi dobar kinematografski potencijal, i nadu da će biti gledan u bioskopima širom sveta.
Film kreće iz jedne klasične situacije, iz jedne solucije samohrane majke sa sinom u osetljivim godinama gde se problem ne rešava već se rešenje traži na drugoj strani. Majka upućuje sina na “tretman” kod oca koji ih je odavno napustio. Otac (Ethan Hawk) je u srcu skvot dela Menhetna i bavi se dilovanjem lakih opijata. Njihov odnos je ispočetka hladan i praktičan da bi naravno, u grotlu velikog grada, problematika življenja njih dvojicu približila do neslućenih granica.
Iskrenost koju poseduje figura oca je ono što razoružava mladića, a način na koji se svi likovi u filmu odnose prema životu i slagalici koju im isti postavlja kao zadatak je veoma blizak pristupu koji karakteriše najbolje izdanke evropske kinematografije. Da ne bih ulazio više u detalje, najbolje objašnjenje bi bilo ako se prisetimo ranijeg rada ovog rediteljskog para. Radi se o filmu American Splendor iz 2003. godine i sjajno napisanoj ulozi za Pol Điamatija (Paul Giamatti) kao i o takođe sjajnoj atmosferi i tempu filma. Isto se može reći i za ovo delo, iako većina kritike nalazi zamerke i film generalno nije ocenjen, po mom skromnom mišlejnju, onako kako bi trebalo.
Nostalgična memorabilija, kao što sam i naveo, usmerena je ka Njujorku osamdesetih na samoj ivici gentrifikacije, u momentu koji je nagovešten u rečenici Ethan Hawka u filmu “…neki japiji pokušavaju da oteraju beskućnike iz parka…” i malo kasnije “…ne budi siguran da neće, novac je veliki igrač u celoj priči…”. Mesto koje je najposećenije i predstavlja žilu kucavicu kraja u kojem se uglavnom odigrava radnja filma je klub CBGB. Naravno, u ovom slučaju, to nije klub gde se može videti Patti Smith ili Talking Heads već sirovi i anonimni punk i tzv “straight edge” hardkor bendovi uz influencu Hari Krišna kulture. Sve ovo će tek kasnije zatrpati MTV i tržni centri… Upravo tu, Džud nalazi ”gajbu” kod svog biološkog oca i prepušta se atmosferi okruženja.
Film je urađen prema noveli/romanu Eleonor Henderson istog naslova. Pisano delo, kao i film pravi kontraste između privilegovanih karaktera, Elize čija je majka poznata balerina, sofisticiranih manira i ekipe iz skvotova. Takođe, grupacije ljudi koji su bez ikakve vere i motiva i sa druge strane religija u povoju na zapadnoj hemisferi u obliku Hari Krišne. Agresivna muzika i mirovna filozofija, smrt usled predoziranja i strejt odnos prema životu. Sundance festival je kao stvoren za ovaj film i nadam se da će bolje proći nadalje obzirom da nije miljenik kritičara. Ja iskreno navijam za više filmova sa sličnom tematikom.
