We Are the Flesh [2016]
Ukoliko vam je letnja svakodnevnica usporila ritam života a omiljene serije vam dosadile ili se završile, možda je vreme da se izvučete iz vaše zone udobnosti i krenete na ludu vožnju sa Rocha Minterovim debitantskim filmom “We Are the Flesh”, jednom nesvakidašnjom izložbom provokativnog, šokantnog i zadivljujućeg nadrealnog pripovedanja.
Ako ste, kojim slučajem, još i ljubitelji dela Lars Von Triera, Gaspara Noea i Huana Lopeza Moktezume, ovo je pravi film za vas. Pred vama je očaravajući, ekstremni i stilski komplet, a akcenat je postavljen ka vrtoglavom razbijanju svakog tabua koji se može zamisliti (u smislu gorenavedenih reditelja, postoji li neki izostavljeni tabu?) "We Are the Flesh" je magnetski privlačno putovanje tamnom stranom, jedno metaforično putovanju o seksu, smrti i reinkarnaciji.
"Naslediti apokalipsu znači naslediti svet mrtvih" - jedna je od poruka filmova sa postapokaliptičnom tematikom još od 1978.godine i "Dawn of the Dead", sada, nažalost, pokojnog Romera. Pored pomenute premise, postoji i veza u vizuelnoj stilizaciji sa “We Are the Flesh”, pojačana na čulne maksimume.
Sinopsis, ako je uopšte i bitna stavka ovde, nam otkriva da dvoje mladih, brat i sestra (Maria Evoli & Diego Gamaliel) lutalice u potrazi za skloništem i hranom, nailaze u napuštenoj zgradi na jezivog starca (maestralni Noe Hernandez) koji ih prihvata i hrani a oni mu za uzvrat, pomažu u izgradnji čudne instalacije od delova starog nameštaja i tona lepljive trake i kartona.
Sprat napuštene zgrade počinje da se pretvara u neobičnu pećinu koja podseća malo na pakao sa crvenim tonovima a malo i na vulvu, esenciju reinkarnacije. Sve lagano prerasta u bizarnu avanturu.