Ex Eye - Ex Eye [2017]
Nije prvi put da se heavy metal susreće sa jazz muzikom, ali rezultati takvih fuzija nisu baš bili najbolji, u istoriji pop kulture. Ex Eye, jedan krajnje neobičan kvartet, koga čine neka veoma poznata imena, trenutno je kandidat za najbolji spoj na prvi pogled potpuno isključujućih pravaca; to je kvartet koji obećava da ostavi značajan uticaj na muziku uopšte, i već sada, potpuno hladne glave i pri koliko toliko zdravoj pameti, mogu da potpišem da je njihov debi album jedan od kandidata za album godine.
Colin Statson je za saksofon ono što je Nils Peter Molvaer za trubu, vrhunski inovator i neverovatno kreativan umetnik, koji je svirao sa Tom Waitsom i Bon Iver. Greg Fox je jedan od najboljih bubnjara današnjice, gospodar tog instrumenta i čovek koji je sarađivao sa Ben Frostom (da spomenemo i njegov sumanuti death metal sastav Lithurgy).
Shazad Ismaily je multiinstrumentalista, jedan od osnivača Secret Chiefs 3, a Toby Summerfield je poznati session gitarista, i kada se njih četvorica ujedine u kvartet od nazivom Ex Eye, dobijamo tako neverovatan proizvod koji se retko viđa na svetskoj muzičkoj sceni (na našoj gotovo nikada, i niti će).
Ex Eye ima sve neophodne elemente da bude idealan soundtrack za kraj sveta, ili za sumanuto mračno doba u kome se nalazi globalna civilizacija, sa sve Srbijom u kojoj kreativne bendove i pojedince možete da izbrojite na prste jedne ruke. Spoj EDM Autechre tipa, sa distorziranim bariton saksofonom, ludačke ritmove Grega Foxa, koje prati Shazad Ismaily na svom moogu, daju najmračniju moguću atmosferu koja vas proguta, sažvaće i ispljune dok ste rekli „da je H.P. Lovecraft živ, ovo bi mu bio omiljeni bend“.
Album otvara Xenolith; the Anvil, kompozicija zbog koje možete da zaboravite nerviranje zbog čega nema novog Tool albuma, jer ova stvar je baš to, precizno komponovan doomsday soundtrack na tragu progressive rocka. Sve nadalje je biser sam za sebe; ne bih da nabrajam, ovo je zaista album, svaka stvar se može slušati zasebno, ali sve zajedno daju prefektnu sliku. Ten Crowns; The Corruptor je kompozicija koja oslikava šta bi se desilo da NIN krenu da sviraju Dixieland, a Anaitis Hymnal; the Arkose Disc liči na spoj Amon Tobina i Herbie Hancocka.
Ipak, da slušalac ne dođe u zabludu, ovo je izuzetno teška muzika koja se lagano sluša. Simfonije teških tonova kroz improvizacije koje proizvodi ova četvorka su daleko od malobrojne publike. Naravno, isključujem pop rock publiku u Srbiji, oni slobodno mogu ovo da preskoče i da čekaju NS koncert godine.
U najboljem slučaju, Ex Eye izazivaju osećaj oslobođenja, a zvuci i ideje na njihovom debi albumu su previše veliki za rok ili pop šablone kakvim nas bomarduje mainstream muzička industrija. Ogromna količina metala i maštovita improvizacija džeza predstavljaju paralelne muzičke mogućnosti za umešne muzičare, i ovde imamo upravo to, sjajan album koji izmiče ustaljenom definisanju.
Prosto, nemoguće je objasniti rečima kakvu to muziku imate ispred sebe; ovaj album jeste inovacija, jeste fantastična muzika, jeste crossover nekoliko pravaca, i svakako jeste nešto najbolje što ćemo čuti u 2017. Na posletku, idealan kao nastavno sredstvo za tinejdžere koji formiraju prvi bend, čisto da ih podsetite da su rođeni u 21. veku, da se svet mnogo promenio od doba panka i Nirvane, i da su slobodni da eksperimentišu, ali da prvo nauče da sviraju.
