Berlin Syndrome [2017]
Ovaj film svakako može predstavljati noćnu moru svim onim čednim ženskim osobama, koje su u jednom trenutku poželele da spoznaju o sebi potraže na udaljenim mestima, daleko, daleko od kuće i zavičaja.
Međutim, Šortlendova donosi jednu interesantnu priču, koja u sebi sadrži sasvim dovoljnu količinu saspensa da udovolji i najkritičnijem ljubiteljima ovog žanra. Njena ljubavna priča (afera) pretvara se u fijasko već u prvih pola sata filma, i ostavlja joj dovoljno prostora da eksperimentiše u okviru forme.
Negde na pola puta Šortlendova pomalo luta, ostavljajući vodećem dvojcu Palmer/Rimelt da u potpunosti pokažu svoj talenat. Učinak je polovičan.
Palmerova uspeva da transformiše svoju junakinju i prolazi nekoliko nimalo lakih dramskih vratolomija. Dok sa druge strane Max Rimelt, iako na početku krajnje šarmantan, nije dovoljno uverljiv kao psihopata, i njegova tranzicija je slabiji deo glumačke izvedbe dominantnog dvojca.
Berlin Syndrome jeste zanimljiv, međutim, nedostaje mnogo sastojaka da bi nam pričinio memorabilnije iskustvo. Šortlendovoj nedostaje šarm, tragikomika, ili čak neki značajniji tvist koji bi pokrenuo linearnu i predvidljivu priču. Ovako, Berlin Syndrome ostaje na nivou zanimljive klaustrofobične slikovnice sa pejzažima košmarnog sadržaja.
