Paris Can Wait [2016]
Postoji neka vrsta magije i romantične sete za životom koji smo nekada vodili, ili koji je nekako iščilio iz naših života tokom godina opterećenih konstantnim pritiskom sistemskog aparata, tako rešenog da nam uskrati mala zadovoljstva i užitke.
Baš tim malim zadovoljstvima i užicima bavi se rediteljka Elenor Kopola u filmu Paris Can Wait.
Sam naslov krije transparentnu poruku da život u jednoj od najvećih metropola i nije više život, odnosno, ne pruža prosečnom, običnom čoveku zadovoljstva, koja mogu da utole njegovu (njenu) konstantnu žeđ za srećom.
Brzina života u Americi ili Francuskoj je donekle slična: putovanja avionom, spavanje po aerodromima, briga za uspešnim tranzitom, ili kotrljanje auto-putevima od grada do grada, od tačke A do tačke B.
I tako jedinka postane broj ili administrativna taksa, samo sebi bitna, a suštinski beznačajna.
Tako će En (Dajan Lejn), ženu udatu za filmskog producenta (Alek Boldvin), njihov zajednički francuski prijatelj i kolega Žak (Arno Vijar), provesti od Kana do Pariza zaboravljenim putevima, kroz unutrašnjost Francuske, kako bi En doživela neku vrstu katarze, uživajući u davno zaboravljenim malim stvarima, koje suštinski život znače.
I tu se krije lepota ove romantične komedije.
Međutim, možda ovaj film može biti shvaćen i kao jedan stejtment same rediteljke usmeren ka svom slavnom suprugu Frensisu, odnosno, jedna mala packa i kritika kako uspešni muževi vrlo često zaboravljaju na značaj i potporu žena tokom njihovih karijera. Tako i En biva sve vreme zavođena od strane šarmantnog Francuza, usput shvatajući šta je sve i sama propustila.
Naravno, ni jednog trenutka ne smemo izgubiti iz vida činjenicu da je ovo film, odnosno neka vrsta iskrivljene stvarnosti i iluzije u oku običnog smrtnika i posmatrača, jer su junaci Kopolinog filma izuzetno bogati ljudi, tako da im je vrlo lako da špartaju Francuskom rivijerom i regijama u oldsmobilu, da uživaju u različitim vrstama sireva, usput nazdravljajući skupocenim vinima.
