I, Olga Hepnarová [2016]
“Ja sam usamljenik. Uništena žena. Žena uništena od strane ljudi... Imam izbor – ubiti se ili ubiti druge. Biram da se osvetim onima koji me mrze. Bilo bi suviše lako napustiti ovaj svet kao anonimni samoubica. Društvo je suviše indiferentno, s punim pravom. Moja presuda glasi: Ja, Olga Hepnarova, žrtva vaše bestijalnosti, osuđujem vas na smrt.”
odlomak iz pisma Olge Hepnarove novinama
Destinacija: Prag, 1973. godine. Tramvajska stanica i ljudi na njoj. Kamion prelazi na trotoar i zaleće se pravo u gužvu od ljudi, ubivši ukupno osmoro. Za volanom kamiona je devojka koja ne izlazi sve dok policajac ne dođe po nju. “Učinila sam to namerno”, kaže sa nepromenjenim izrazom lica. Dve godine kasnije, Olga Hepnarova biva pogubljena kao poslednja žena nad kojom je izvršena smrtna kazna u Čehoslovačkoj.
Svi ti podaci dostupni su na internetu, od Wikipedije do baza podataka o serijskim i masovnim ubicama. Ali, kao što je to slučaj sa takvim ličnostima, kraj je predodređen, a zanima nas put dotle. Kako je devojka koja je odrastala u normalnom domu, kćerka dobrostojećih roditelja, oca bankarskog službenika i majke zubarke, postala patološka ličnost koja je planirala i izvela masovno ubistvo nedužnih ljudi? Je li njena patologija počela sa hladnim odnosom i nerazumevanjem u kući? Je li bila uslovljena stigmom homoseksualnosti? Je li prvo društvo nju odbilo ili je ona bila ta koja je odbila društvo?
Upozoravajući znaci su bili sveprisutni. Pokušaj samoubistva sa trinaest godina. Majčina kritika da je za samoubistvo potrebna snaga volje koju Olga nema. Trauma mentalne institucije i sukoba sa drugim štićenicama. Rano osamostaljenje. Loša lična higijena. Povučeno, gotovo preplašeno držanje u socijalnim situacijama. Intelekt koji prevazilazi formalno obrazovanje i serija manuelnih poslova sa kojih je Olga bivala otpuštana.
Olgina hladnoća zapravo nije bila maska nego poslednja linija odbrane od sveta koji ona nije razumela i koji nije razumeo nju. Tek u pojedinim situacijama vidimo da je Olga ljudsko biće, a ne tužna, disfunkcionalna olupina. U izlascima sa devojkama i seksualnim odnosima s njima. Ili u druženju sa bivšim robijašem – pivopijom (Pechalt). Ali ni tu nema dubine odnosa. Devojke će se, kao Jitka (Soposka), pre ili kasnije uplašiti Olgine mračne strane i “clingy” stava, pa tako neće biti šanse za ozbiljnu, ispunjujuću vezu. A ni prijateljstvo neće biti duboko jer jedna strana ne zna kako pristupiti, a druga ne želi.
Olgu Hepnarovu apsolutno savršeno i dozirano igra poljska glumica Michalina Olszanska, poslednjih nekoliko godina sveprisutna u poljskoj kinematografiji, od moje malenkosti zapažena kao jedna od sestara-sirena u horor-mjuziklu The Lure / Corki Dancingu. Njena hladnoća ovde je zastrašujuća, ali i magnetična tako da nam je teško odvojiti pogled od ekrana. Očito se radi o glumici pred kojom je budućnost i čiji talenat je internacionalno prepoznat: u narednih nekoliko godina očekuje se solidan broj uloga od mlade glumice, u Poljskoj i van nje.
Njena gluma je osnova oko koje autorski dvojac Kadza-Weinreb gradi film. Lik Olge je prisutan u svakoj sceni i svakom kadru, prepoznatljiv i upečatljiv, apsolutno zloslutan, ali i u skladu sa atmosferom. Prag ranih 70-ih je pogođen potpuno, u svoj depresiji nakon sloma Češkog proleća (koje, opet, na samu Olgu nije uticalo, naprosto nije takav tip, i koje se nigde ne spominje eksplicitno). Odličan produkcijski dizajn je briljantno uslikan u crno-beloj digitalnoj tehnici od strane poljskog direktora fotografije Adama Sikore.
Kao i njegova junakinja, film Ja, Olga Hepnarova je jedno hladno, sporo, skoro nedogađajno i svakako neprijatno iskustvo. Ali štos je u tome da ga nećete tek tako zaboraviti i da ćete se od utiska oporavljati još neko vreme. Valjan, stiliziran i emotivno snažan doprinos doprinos sve popularnijem trendu mešanja dokumentarne građe sa igranom formom.
Ljubaznošću autora preuzeto sa…
