Mark Lanegan Band - Gargoyle [2017]
Mark Lanegan je još od svojih početaka sa Screaming Treesima imao otvoren um kada su u pitanju saradnje sa drugim muzičarima. Počev od sesija sa Kurtom Cobainom, preko dugogodišnje saradnje sa Joshom Hommeom, Gregom Dulliem i tri LP-ja dueta sa Isobell Campbell do saradnje sa UNCLE-om i Soulsaversima, on se rado odlučivao na eksperimente i istraživao gde ga ovakve saradnje mogu odvesti. Bubblegum iz 2004. godine bio je prvo izdanje The Mark Lanegan Banda, iako pravi band nije postojao već su razne ekipe muzičara gostovale na pojedinačnim pesmama (osim vec pomenutog Hommea, Nick Oliveri i PJ Harvey), i na njemu ML rešava da ubaci više rocka u folk-blues introspekcije koje su karakterisale njegove solo albume. Do sledećeg izdanja Blues Funeral prošlo je još osam godina, a na njemu je uvedena elektronska muzika i to ne samo u svrhu dobijanja na atmosferi, vec kao novi momentum koji ce dominirati na sledećim projektima. Nikotinski bariton još jednom je pronašao novu matricu po kojoj može pevati o noći, smrti i Bogu.
Prva pesma "Death's Head Tatoo" zvuci zlosnutno i uz bit, koji liči na najmračnije izdanje Depeche Modea, slaže stihove kao slike sa poternica i umrlica. "Nocturnal" se spušta stepenicu niže, i mračnije, sa noćnim vizijama uz vibrirajući kombo basa i syntha. Na opuštenijoj "Beehive" Lanegan kontemplira na temu ljubavi osvrćući se na svoju nekadašnju heroinsku prošlost "...honey just gets me stoned”. "Emperor" se izdvaja svojim zaraznim rifovima, i skoro pop refrenom, gde u pozadini možete čuti i piskav back vocal Josha Hommea. Nakon ove stvari Gargoyle se vraća sumornosti koja dominira albumom. I pored drum'n'bas podloge na "Drunk On Destruction", i himnične "First Day of Winter" Lanegan je u svojim stihovima neumoljiv i uspeva da stvori vrhunski soundtrack za samouništenje. Elektronski zvuk na ovom LP-ju je u tom smislu savršen, on dodaje noir Krautrock sjaj Markovoj tami, čineći je time kompleksnijom i u isto vreme svežijom. Iako po temama ne odstupa od svojih prethodnika, Gargoyle je još jedan dokaz da pojedini muzičari samo kroz permanentnu promenu mogu da održe kvalitet svojih dela na visokom nivou.
