Ghost in the Shell [2017]
“Real and unreal worlds are a dramatic theme as old as time: Humans are by nature unable to live in anything but a virtual world, and it will never be possible to prove that one’s own reality is the same as another person’s.”
- iz intervjua sa Mamuro Ošijem (Mamuro Oshii), rediteljem animirane verzije Ghost in The Shell iz 1995. godine.
Lik glavnog karaktera, koji je potekao iz japanske cyberpunk mange Masamune Shirow-a daleke 1989. godine, u prvoj filmovanoj verziji, glumi Skarlet Johanson. Iako je bilo dosta buke po svim medijima o njenom poreklu i kako je skoro pa svetogrđe da ovakav kultni lik u domenu underground cyberpunk kulture ne igra neki azijski karakter (tzv. whitewashing - interesantno, japanska publika nije imala zamerki na izbor glumice, čak je i Mamuro Oshii bio sasvim zadovoljan), problem sa njenim likom ne leži zapravo u tome. Nije njena krivica što se lik jednostavno nije uklopio. Verovatno je totalno veštačko okruženje, CGI i 3D efekti uticalo u dobroj meri da je svedu na bazičan, generički nivo. Opet, nije problem ni sa teškim koreografijama akcionih scena jer ih se ona "naigrala" (npr.The Avengers kao Black Widow), već je problem sa scenama koje su tihe i nabijene emocijama. Tu se film lomi, gluma i pristup iz filma Under the Skin, ovde jednostavno ne prolazi. I pored grupe dobrih scenarista koji su se potrudili da prefabrikuju original u holivudske čokoladice, duh u oklopu ostao je bezličan i providan. Videli smo mnogo više oklopa od same esencije cele priče koja zauzima centralni deo originalne animirane verzije.
Reditelj Rupert Sanders (pre toga režirao Snežanu i Lovca, zamislite) nije očigledno znao šta tačno želi sa ovim monolitom da radi pa ga je prvo dobro izglancao. Shodno tome,vizuelno, film izgleda sjajno, kao Blade Runner sa desetostruko većim budžetom, uz svu moć tehnologije koja se unapređivala zadnjih 30ak godina. Njegov film nije dosadan i smoran. Bar ne u velikoj meri... Tempo je dobar, svi aspekti blokbastera su tu, svi sastojci na već poznatim mestima, dužina sasvim odgovarajuća - sve je stalo u nekih 105 minuta ... "sada ide veliko ALI"... kreće ona dobro poznata dualnost kada se radi o materijalu koji prođe kroz vilajet holivudske produkcije posle uspeha na polju jedne sasvim drugačije sredine - u ovom slučaju, ponavljam i naglašavam, underground cyberpunk distopije.
Dakle, dualnost se ogleda u sledećem :
1) Gledaocima koji se prvi put susreću sa ovom tematikom ili gledaju prvo igrani film a nisu do sada pogledali, niti ispratili nekoliko nastavaka koji su nastali u nizu godina nakon izlaska original animiranog filma (kao npr. Ghost in the Shell 2 : Innocence, o kojem smo ovde pisali), biće sasvim zadovoljni prikazanim;
2) Gledaocima koji su upoznati sa delom Masamune Shirow-a i mangi, film će ispratiti sa dozom gorčine što je esencija dela jednostavno eskivirana i odbačena u slepi kolosek.
Ghost in The Shell je tehnički izvanredan ali njegova emotivna dubina skoro da i ne postoji. Oduševljenje vizeulnim postavkama i futurističkom dizajnu, nasuprot nedostatku emotivne veze za publikom koja, za vreme celog trajanja filma, umesto da ih drži blizu Majora i u njenom "duhu", gura na margine i postavlja jednu, nemalu, distancu koja se do kraja ne uspeva prevazići.
Ovaj produkt, koji u današnje vreme liči samo na još jedan napumpani derivat, ne unosi nikakvu inovativnost i svežinu - bar nam reditelj to nije uspeo dočarati na originalan način. Sve je uglancano u meri da zadovolji današnje potrebe konzumenata, da pokupi najbolje od originala i pokuša da iskopira najupečatljivije retro fazone kako bi se bolje varilo. U svom tom trudu da se napravi jedno ukusno predjelo za sladokusce globalnog potrošačkog društva, mnogo se glancao oklop (Shell) a potpuno zaboravilo na nukleus duše koji i dalje sija nesmanjenom žestinom iz lika originalnog majora.
