Sun Kil Moon - Common as Light and Love Are Red Valleys of Blood [2017]
Mark Kozlek se kao umetnik nalazi u onoj fazi svog stvaralaštva u kojoj je u stanju da kaže sve ono što mu je na pameti i da ga je apsolutno briga šta svi ostali misle o tome. To otvaranje krenulo je sa "Among the Leaves" iz 2012. godine, a evoluiralo je na albumu koji je jako dobro primljen od strane kritike i fanova, "Benji" iz 2014, na kome je on krenuo da se kroz autobiografsku naraciju "toka svesti" hvata u koštac sa metafizickim temema, a na prvom mestu sa temom konačnosti. Ali, kao u onoj epizodi South Parka u kojoj Kartman glumi da ima Turetov sindrom, pa kasnije ne može da zaustavi bujicu istina koje izbijaju iz njega, tako je i Kozlek krenuo da daje kontroverzne izjave, čak je otišao i toliko daleko da je snimio pesmu "War On Drugs: Suck My Cock". Nakon "Universal Themes" i "Jesu/Sun Kil Moon", na kojima je manje-više neuspešno pokušavao da pronađe sledeći nivo, poslednje što se očekivalo je da snimi duplo duži LP, ili tacnije 16 pesama u trajanju od oko 130 minuta.
Common as Light and Love Are Red Valleys of Blood je teško staviti u bilo kakav kalup, ali najpreciznija definicija bi verovatno bila slam rant folk, obzirom da se slušalac suočava sa bujicom stihova (ili samo nasumičnih misli) koji ga uz hipnoticku muzičku pozadinu uvlače u priču o Markovoj 2016-oj godini, od januara do avgusta. Mašinski precizan ritam, koji daje takt, je zasluga bivšeg bubnjara Sonic Youtha Steve Shelleya, koji je svirao i na LP-ju "Benji". Kozlek je svirao skoro sve ostale instrumente, ali kako bi dobio sveže zvukove svirao je one na kojima nije toliko vešt, kao što su bas i klavijature. Ovo je uticalo na to da album dobije minimalistički lucidnu muzičku pozadinu na koju je nasnimljen spoken-word vokal, ali u maniru slam poezije ili skoro hip-hopa. Tekstovi pesma su ono što predstavlja glavnu snagu ploče, to su epski rantovi gde se, za razliku od ranijih tema koje su bile intimne, ovde fokus baca na teme iz medija (čitaj vesti) ili govori o medijima i načinu na koji utiču na našu stvarnost. Autor zauzima hiperrealistički pristup, nema ni malo milosti niti zadrške u osudama i kritici, pa su u prvi plan izbačeni: masovna ubistva, seksualna prava, socijalni mediji, boks, nasumični članci iz crnih hronika itd... Na momente tragična, na momente komična i 100% introvertna, ova perspektiva uspeva da oslika našu konstantnu izloženost informatičkoj torturi. Smrt poznatih licnosti (Bowie, Prince, Ali) je takode jedan od dominantnih motiva koji se koristi za lamentiranje nad prošlošću, ali u njemu Mark pronalazi i put za budućnost, primer ovoga je fenomenalan način na koji je iskorišćena najkraća pesma na svetu, pesma Muhameda Alija - "me, we". Ovakvih mesta na albumu ima dosta, ali samo pominjanje svih bi zahtevalo barem kraći esej. Zaključak je da je Sun Kil Moon izdao još jedan album za poštovanje, idući u susret 50-om rođendanu, granici između genijalnosti i ludila, trajanju od preko dva sata, fuckin' Kendriku Lamaru.
Pesmu God Bless Ohio možete poslušati ovde.
