The Invisible Man
Universal Pictures, Blumhouse Productions, Goalpost Pictures / 2020
Režija: 
Leigh Whannell
Scenario: 
Leigh Whannell (screenplay), Leigh Whannell (screen story)
Zemlja proizvodnje: 
Australia, U.S.A.
Jezik: 
English
5.4
5
**(*)
3-
 
THE INVISIBLE MAN je imao toliko loš i nezanimljiv trejler da ga početkom godine uopšte nisam ni stavio na moju listu najočekivanijih horora 2020. Delovalo mi je kao generičko džamp-sker gimik-đubre nevredno pažnje. Tri meseca kasnije, i desetine hvalospevnih kritika kasnije, rešio sam da ga ipak pogledam – i video da tu ipak ima stvari vrednih pažnje.
Ovaj film sadrži nekoliko izvanrednih set-pisova, što se u današnjem hororu užasno retko viđa, a još ređe da je ovako vešto realizovano. Znači, odlična je prva saspens scena, u kojoj se žena iskrada iz bogate kućerine svog zlomuža-abjuzera, pazeći da se ološ ne probudi i polomi joj svaku od 206 kosti u telu zasebno.
Onda, neko vreme pošto se ona skloni kod sestre i zeta, zlomuž se, kao, samoubije. Ali, ubrzo neko-nešto nevidljivo počne da joj otrže posteljinu s nogu, ostavlja otiske na zamagljenom staklu u kupatilu dok se ova tušira itsl. A zlomuž je, inače, bio (?) nekakav roket-naučnik koji je pred „smrt“ radio na optičkom odelu koje može nosioca učiniti nevidljivim...
Sledi nekoliko zaista odličnih scena horor-akcije, a naročito jedna prolongirana sekvenca u kojoj se ona rve sa nevidljivim, i ovaj je povlači, gura, baca po vazduhu, vuče po podu itd, sve u jednom kadru. Odlični efekti, jezivo osmišljeno i realizovano, naročito ako, kao ja, imate fetiš na nevidljive sile koje podižu i bacaju naokolo bespomoćne žene još od kad sam video prvi horor set-pis u STRAVI U ULICI BRESTOVA (šifra: plafon).
Zatim se svašta nešto zabavno izdogađa i kasnije, da ne spojlujem, ukratko: prve 2/3 filma su vrlo dobre, sa nekoliko pametnih i napetih scena. A onda, pred kraj, počnu twistovi koji fundamentalno podriju smisao cele priče, odnosno toliko je suštinski izvrnu naglavačke i pretvore u what the fuck galimatijas nemotivisanih i neubedljivih budalaština (kako je on OVO? zašto je onaj ONO? Zašto bi IKO ono? itd).
I tada se ova navodna parabola o zlostavljanoj ženi i njenoj patnji u današnjem svetu gde joj niko ne veruje a toxična muškost truje li truje sve što je čisto i nedužno razotkrije kao obična šarada, šarena laža, luna park vožnja zasnovana na jeftinim i nešto malo skupljim fazonima i efektima. Navodni podtekst baca se kroz prozor čak i ako ne ulazimo u pitanje zašto je jedna naizgled pametna žena ikada došla u situaciju da bude udata za tolikog jebenog psihopatu...

...a naročito da ne ulazimo u to da ta žena uopšte nije neka prepička – dobra je Kejt Mos kao glumica, mogla bi da prođe kao starija i ružnija sestra Džodi Foster (onake kaka je bila u cvetu JAGNJADI), ali svakako je daleko od ljepotice zbog koje bi se ovaj ili bilo koji psiho lomatao i jebavao i ubijao grdne policajce (big no-no!) samo da je povrati. S njegovim parama ovaj tajkun može da ima 10 puta zgodnije ženskinje, a za to ima samo da pucne prstima i one će da mu se materijalizuju kraj uzglavlja i na međunožju kao duhovi što ispunjavaju želje.

Tomu je tako jer ova njuška je bukvalno foto-robot vrste muškarca na koje se žene masovno lepe: ima debele skoro-pa-spojene obrve, tup pogled, četvrtastu vilicu, krupnu telesinu, posesivni je, ljubomorni psihopata, ima supermodernu kuću nadomak mora, i BRDO para. Možda ga ne bi svaka majka poželela za zeta, ali bi ga svaka žena poželela za muža!

A posle kad krene da joj proverava telefon, da je propituje de je i s kim je bila, s kim je dangubila, kad počne da je lema, maklja, gazi, šamara, da joj deli zauške, da je razvlači po patosu, treska o zidove, da joj pesniči trbuh, da je jebe i kad se njoj ne jebe – e, onda je „Jao, majko, šta me snađe, pa bio je tako zgodan i nežan i romantičan...“

Jebi ga, nisi tela onog inteligentnog i duhovitog i zabavnog naočarca što čita i piše knjige, tela si mošus i četvrtastu vilicu i dva metra mišića Hi-Mena: pa, eto ti ga sad, bejbe!
 
Sve je to, ipak, dovoljno zabavno većim delom svog trajanja da vredi gledanja (na ovu sušu ovaj horor film je, kakav-takav, ipak jedan od boljih) i zato neću da spojlujem kako i zašto se to bukvalno raspadne na kraju, ali budite spremni da taj kraj NEMA JEBENOG SMISLA.
Takođe, nije spojler ako kažem da je fundament objašnjenja kako-zašto tog fensi odela za nevidljivost bezvezan, neubedljiv, bolje da su odma rekli da je to čarobni kaput iz bajke nabavljen kod veštice u šumi, imalo bi ta fantazija više smisla od ovog lažnog mambo-džambo SF-a: nikad ta stvar, sve i kad bi postojala, ne bi baš tako izgledala (100% nevidljivost, bez i trunke lelujanja i sitnih mrdanja u vidnom polju).
Pored toga, i ovaj film kao i svaki drugi o nevidljivosti tupavo ignoriše da čovek (pa time i žena) ima i druga čula, a ne samo vid, pre svega čula sluha i mirisa. To što ovo „odelo“, kao, nije vidljivo, ne znači da se njegovo kretanje kroz prostor ne bi čulo, da to čudo ne bi krckalo i šuškalo ko sam đavo.
Plus, onaj koji ga nosi – živ čovek, a ne duh – mora da bude zakopčan 100%, ne sme ni rajsferšlus da se vidi, inače ode sve dođavola – a to znači obilato znojenje, koje takođe pre ili kasnije mora da se, je li, „čuje“. Tako da, moram reći da je nevidljivost kao takva bolje bila rešena u Verhovenovom ŠUPLJEM ČOVEKU, da je ovo „odelo“ fundamentalno bezveze-neuverljivo, ali to bi mi svakako daleko manje smetalo da je film dobar do samog kraja, odnosno da ta priča, likovi i motivacija piju vodu do odjavne špice. Što, avaj, ne biva...
Šteta, jer ovde su postojali ozbiljni potencijali na konotativnom planu – ispod svih gimika ima ovde pametnih uvida u mehanizme funkcionisanja toksične muškosti, porodičnog abjuza, načina delovanja tog abjuza na ženu i njenu okolinu, itd itd, ali sve je to samo šminka i šlag preko jednog pretežno solidnog, a na kraju frustrirajuće imbecilno raspletenog filma.
 
Recenzija je originalno objavljena na blogu The Cult of Ghoul.

Preporuka

share