A Date for Mad Mary [2016]
Prvi film irskog režisera Darrena Thornotna verovatno nije najoriginalnija priča koju ste mogli da pogledate prethodne godine, ali vas šarmom, odličnom glumom i melanholičnom atmosferom osvaja od samog početka. Poput njegovo zemljaka i kolege Johna Carneya i njegovog odličnog filma “Sing Street” i ovaj film je donekle priča o sazrevanju i prihvatanju istine o samom sebi. Thorton je uz pomoć svog brata Colina, adaptirao pozorišnu predstavu, tačnije monolog Yasmine Akram, “10 Dates for Mad Mary”, koju je sam i režirao u pozorišnoj verziji.
U fokusu priče je Mary McArdle (Seana Kerslake), koja izlazi iz zatvora nakon šestomesečne kazne, zbog nasilnog ponašanja i nanošenja teških telesnih povreda prilikom tuče u lokalnom noćnom klubu, i po povratku kući u Drogedu, gradić na severoistoku Irske, pokušava da nastavi sa svojim životom. Ubrzo shvata da to neće biti lako. Ljudi oko nje su se promenili i krenuli napred. Njena od detinjstva najbolja prijateljica, Charlene (Charleigh Bailey), je verena i sprema venčanje. Za sobom je odavno ostavila divlji mladalački život koji je delila sa Mary, koja veoma brzo počinje da shvata da u novom životu njene prijateljice nema više mesta za nju. Povrh svega, Charlene obaveštava Mary da, iako je deveruša na njenom venčanju, nije u planu da dođe sa pratiocem, jer jednostavno niko ne veruje da će uspeti da nađe osobu koja bi to želela da bude. Mary je u stalnoj nadi da će njen odnos sa drugaricom ponovo biti isti kao nekada, ne uspeva da sagleda dubinu svoje usamljenosti ni stepen otuđenja od svih poznanika koje je sama izazvala svojim antisocijalnim ponašanjem. Ona kreće u seriju sastanaka sa raznoraznim muškarcima, ne zbog toga što oseća potrebu za takvom vrstom socijalizacije već zato što smatra da je to način da ponovo postane deo života svoje prijateljice. Ali sasvim neočekivano, pre svega za samu Mary, stvori se emocionalna veza između nje i Jess (Tara Lee), devojke koju sasvim slučajno upozna tokom potrage za muškarcem.
Može se pomisliti da je uzrok njenog antisocijalnog i nasilnog ponašanja upravo njena potisnuta seksualnost ili neuzvraćena ljubav njene najbolje prijateljice koje ni ona sama nije bila svesna. Ali bi to veoma banalizovalo celu priču, jer je svakako uzrok za njeno antisocijalno ponašanje daleko dublje prirode i Thornton je napravio pravu stvar ne pokušavajući da priču previše okrene u tom pravcu.
Kao jedan od najsnažijih utisaka ovog filma izdvaja se izvanredna gluma, kako dve glavne glumice tako i sporednih uloga. Seana Kerslay briljira u ovoj ulozi, sa lakoćom u svaku scenu unosi veliku dozu energije i entuzijazma i to čini veoma prirodno, dok Bailey svojom glumom odskače od blesavog sterortipa naporne i “savršenim venčanjem” opsednute neveste i svom kompleksnom i na trenutke antipatičnom karakteru daje određene emotivne momente sa kojim se gledalac može povezati.
Thornotova režija je potpuno nesputana i ogoljena, a ipak sa odličnim osećajem nalaženja skrivene lepote u naizgled malim i uobičajenim stvarima, što se posebno vidi u noćnim scenama mokrih ulica Drogede koje zrače toplinom stvarajući romantičnu atmosferu od sredine koja je utopljena u konformizam. Dodajte u sve ovo i malu, ali sasvim dovolju dozu oštrog humora i dobićete jedan pravi biser irske kinematografije, i to u godini kada od filmskih stvaralaca sa ovog ostrva imamo flmove kakvi su već pomenuti “Sing Street”, ali i “Room” i “The Lobster”.
