Birdman or (The Unexpected Virtue of Ignorance) [2014]
Film Čovek ptica je još jedno veliko iskušenje ne samo za obične gledaoce širom sveta već i za novinare, kritičare i filmske profesionalce koji jednostavno ne mogu da ignorišu činjenicu da je nakon Glumca (The Artist), ponovo Oskarom za najbolji film nagrađeno filmsko ostvarenje za koje oni možda nemaju pravi „ključ“ i koje se ne može gledati na konvencionalan način.
Ali, da ne bismo pristupili ovom filmu sa samo tehnicističkog stanovišta, treba konstatovati da Čovek ptica pruža mogućnost za analizu sa raznih aspekata – stilskog, dramaturškog, glumačkog.
Na samom početku, Meksikanac Alehandro Gonzales Injaritu (Alejandro Gonzales Iñárritu), jedan od najoriginalnijih filmskih reditelja današnjice stavlja do znanja da, iako se film dešava u-i-oko jedne pozorišne scene na Brodveju, stil ovog filma neće biti samo realističan, a priča linerna. Glavnog junaka Rigana, nekadašnju zvezdu superherojskog serijala upoznajemo u trenutku levitacije čime nam se zajedno sa njegovim sveprisutnim alter egom, Čovekom pticom - likom koji ga je proslavio na filmu, ali ga je istovremeno i ograničio u glumačkoj karijeri – stavlja do znanja da onirički elementi svojstveni magičnom realizmu iz latinoameričke literature itekakao pronalaze elemente u jednom, naizgled, klaustrofobičnom teatarskom svetu.
Kada se uzme u obzir i izvanredno kretanje kamere Emanuela Lubeckog, koji nije mogao da ne dobije Oskara za fotografiju za ovu bravuru, kao i znalačko korišćenje kastinga čak i u dramaturške svrhe (najočigledniji primeri za to su Majkl Kiton i Edvard Norton i aluzije na stripovske superheroje koje su tumačili na filmu - Betmena i Hulka), jasno je da Čovek ptica slojevit i zahtevan, ali istovremeno zabavan i - pogotovo sa stanovišta semiološko-strukturalističke teorije - za analizu, zahvalan film; čak i vrlo duhovit i pokatkad ciničan, kada komentariše Aj-ti/IT svet i tehnologiju kojima smo okruženi (karakteristične scene razgovora Rigana sa kćerkom, kao i njegova nezgoda kada ne uspe da se vrati na sporedni ulaz u pozorište, pa to mora da uradi preko najprometnije ulice što će izazvati internetsku senzaciju).
Poseban kvalitet ovog filma predstavljaju glumačka ostvarenja. Nije slučajno da je troje glumaca nominovano za Oskare: Majkl Kiton za glavnu ulogu Rigana, nekadašnjeg filmskog superheroja koji u poznijoj fazi svoje glumačke karijere pokušava da se dokaže u dramskom repertoaru u pozorištu (Kiton koristi širok glumački repertoar znakova, uključujući samoparodiju i persiflažu, što je naravno bila i jedna od Injarituovih ideja kada je njega izabrao za ovu ulogu; možda je i mala nepravda što je ostao bez Akademijine nagrade, ali bi verovatno bila još veća nepravda da je sam film ostao bez neke od najvažnijih nagrada, uključujući i one za najbolji film i režiju), Edvard Norton za mušku epizodu Majka koji povezuje brodvejsko-holivudsku tradiciju Glumačkog studija/ The Actors Studio, Lija Strazberga kroz koju su prošli mnogi američki glumački velikani i napokon, Ema Stoun za epizodnu ulogu Sem, Riganove kćerke koja kanališe kako odnos prema ocu (o čemu je već bio reči), tako i odnos prema javnosti i masovnoj kulturi (u scenama na krovu sa Majkom).
Čovek ptica poseduje autentične elemente remek-dela i u dramaturškom smislu, jer otvoreni kraj omogućava svakom gledaocu da u odnosu na fantazmagoričnu nelineranu strukturu dopiše svoj repertoar filmskih znakova, što omogućava da se ovaj film gleda više puta i u svakom ponovnom gledanju otkriva nešto novo.
Kritika filma "Birdman" objavljena je u br. 13 časopisa "Filaž" u izdanju NKC-a, i preuzeta je ljubaznošću autora.
