A Big Bold Beautiful Journey [2025]
Sve u ovom filmu zvuči kao da će te oboriti s nogu: Margot Robbie, Colin Farrell, putovanje kroz prošlost, malo magije, malo emocije, malo filozofije. Naslov obećava svemir. Film isporuči – maglu. I to onu što stoji nad autoputem dok čekaš da se nešto desi. Ne desi se.
Kogonada, reditelj koji zna kako da napravi kadar da izgleda kao da bi ga trebalo uramiti i okačiti u dnevnu sobu, ovde pokušava da spoji putovanje i introspekciju, da dvoje stranaca pretvori u emocionalni eksperiment kroz prostor i vreme. Problem je što sve ostane na nivou pokušaja. Film ima ritam meditacije, ali bez smirenja; izgleda lepo, ali deluje isprazno. Kao da gledaš nekog kako sanja o tome da bi voleo da sanja nešto dublje.
Margot Robbie i Colin Farrell rade koliko mogu. Ona, krhka i zatvorena, on, umoran i setan. Dvoje ljudi koji pokušavaju da se pronađu kroz metaforu, ali scenarijo im ne pomaže. Dijalozi često zvuče kao priručnik za duhovni retreat: „Moramo da se suočimo sa sobom da bismo razumeli svet.” Dobro, ali može li nešto da se dogodi? Neko da pogreši, da kaže glupost, da se nasmeje, da stvarno bude živ? Sve je previše svedeno, previše kontrolisano, previše tiho da bi bilo iskreno.
Vizuelno – da, prelepo. Kogonada zna šta radi s kamerom. Kadrovi su čisti, prozračni, puni svetla i simetrije. Samo što posle nekog vremena shvatiš da gledaš galeriju fotografija, a ne film. Nema pulsa. Nema nerva. Samo sporo klizanje kroz lepe slike i prazne rečenice.
Film pokušava da bude o prošlim greškama, o kajanju, o propuštenim šansama. I sve to lepo zvuči dok ne shvatiš da zapravo ne osećaš ništa. Sve što bi trebalo da boli — ne boli. Sve što bi trebalo da dira — samo prođe pored tebe. Kao da su emocije negde u scenariju zaboravile da se pojave na snimanju.
Farrell, inače glumac koji ume da pronađe tugu i humor u istoj rečenici, ovde deluje zarobljen između meditativnog tempa i praznih pauza. Robbie ima prisustvo, ali ne i materijal. Njihova hemija postoji samo kao ideja – kao da su dvoje likova kojima je rečeno da bi trebalo da se vole, ali su to zaboravili.
„A Big Bold Beautiful Journey“ ima sve elemente da bude dobar film: koncept, glumačku snagu, vizualni identitet. Ali nema život. Nema pokret. Nema ni onaj mali trzaj u grudima koji te natera da pomisliš da gledaš nešto što ćeš pamtiti. Umesto toga, ostane ti samo osećaj da si bio na putovanju koje nije stiglo nigde.
U prevodu: film koji želi da bude veliki, smeo i lep, ali je zapravo mali, bojažljiv i uspavan.
