GistroFM: Be Nice Or Go Away
Volim zemlju koja ti ne uzurpira život, vrelu kafu, muziku koja te vuče za rukav da joj se vratiš, knjigu koja te tera na preispitivanje svega što znaš, onaj film posle kog danima ostaneš u njemu i što se gleda isključivo na ogromnom platnu, more kome se ne vidi kraj, ljude koji te čuju i ljubav u kojoj sve može. Nisam baš premator, ali definitivno sam ovde predugo za bilo šta što je mlako. Prešao sam tačku u životu iza koje počinje ona faza iz stihova „that second hand living it just won’t do“. Jok polovno.
Sada bi trebalo da ide onaj deo u kome nabrajam čega mi je sve dosta, ali neće. Mnogo puta mi je bilo dosta svega i nisam se libio da to javno izgovorim, ali kada iste reči ponavljate prečesto one gube smisao. Prvo se malo tek oguli, onda malo više, pa toliko da ga jedva prepoznaješ. Na kraju ceo smisao potpuno iščezne i iako su reči i dalje tu, njihova funkcija je nepostojeća, čista nula. Tako da ako ste tek povremen slušalac onda ćete ovog puta možda samo pretpostavljati čega mi je sve dosta, a ako ste redovan, onda znate. Ali da skratim priču - sve ono loše staje u mlako, a sve što je dobro u današnju Gistro FM epizodu.
Ona počinje pesmom u kojoj čujemo stihove „Be nice to me / It’s been a long, long time since I felt so fine“, one što je napisao Tod Rungren, a danas ih peva Rumer. Ista pesma ima veze i sa naslovom ovonedeljne emisije Be Nice Or Go Away koji se ujedno i nalazi na omotu, onim Dilanovim podnaslovom „Either be groovy, or leave, man“, ali i onim prevodom na naš „Ponašaj se ili mrš“ koji se ne nalazi nigde. I bez obzira na to da li ste redovni ili vanredni, sad valjda više nema dilema.
Ako je meni sa nepunih 47 već dosta svega, šta da kaže Maršal Alen koji ima više nego duplo? On je svirao saksofon u legendarnom Sun Ra Arkestra još od početka pedesetih. Par godina nakon što je Sun Ra umro devedesetih, Alen postaje lider Sun Ra Arkestra. Uporedo je sarađivao sa stotinama muzičara, pojavio se na mnogim albumima, a uredno je snimao i svoje. Prošle godine je ušao u studio krajem maja, samo nekoliko dana posle svog stotog rođendana i snimio genijalan album New Dawn koji mi je obojio mnoge februarske noći. Bez obzira na celih deset decenija iza sebe, Maršal i dalje rastavlja saskofon na komade. Lepo je imati to u vidu onih dana kada se osećamo kao da smo za staro gvožđe.
Samo tri godine pre svoje smrti legendarni Teksašanin Gaj Klark posvetio je svoj poslednji album fotografiji staroj 40 godina, na kojoj se nalazi njegova žena Suzen, te joj napisao stih „The camera loves you and so do I“. Samo on je dovoljan da bi ova pesma bila nešto posebno, ali u njoj ih ima još nekoliko takvih. Šteta je što deca širom sveta ne uče o stihovima Gaja Klarka. To je jedan od mnogih razloga zašto je baš ova pesma među prvima u današnjoj epizodi.
Novi solo album Patersona Huda iz benda Drive By Truckers meni je najlepši kog je snimio u karijeri, isto važi za kanadski ambijentalni džez kvintet Peace Flag Ensemble, a ako se ložite na mešavinu Žobimove bosanove, Khruangbin psihodelije i lounge elektronike, tu je odlično novo izdanje Šveđanina Danijela Ogrena. O onom osećaju kada je „there’s still a little spare meat on the bone“ peva Ričard Holi, a uz usnu harmoniku i akustičnu gitaru, pravo kroz srce, glas je propustio i verovatno najveći epizodni glumac u istoriji kinematografije Hari Din Stenton. Društvo nam prave Tom Vejts, Herbert, Glen Kembel, Bil Kalahan i Boni Prins Bili, The New Gondoliers, The Delines i mnogi drugi.
Samo ono što duši godi, sve drugo doviđenja i prijatno.
