Arctic Monkeys @ Pulska Arena, 16.08.22
Novembarsko poslepodne. Klackam se 23kom nazad kući i listam Facebook. Gužva na ćošku Nemanjine i Kneza Miloša, kreni – stani. Učmalost kišnog dana mi remeti objava drugarice o datumima turneje Arctic Monkeys-a. Taman između nastupa na Szigetu i Pragu čučnuo je, onako skromno, datum za Pulsku Arenu.
Poučen iskustvom još od David Guilmour-a da treba biti brz u pronalaženju karata, na dan puštanja u prodaju ulaznica na vreme zauzimam mesto za kompom i čekam da sat oglasi početak rada biletarnice. Opet, postojao je rizik hoće li se koncert održati. Ipak, od novembra do avgusta je 10 meseci razmaka, a poučeni iskustvima sa Kejvom i Pixies, skepticizam za održavanje koncerta je bio opipljiv.
Ipak, hrabro se kačim na sajt i nakon 45 minuta lomatanja sa prilično nestabilnim sajtom Eventim.hr uspevam da dođem do ulaznice. Dodatnu komplikaciju je zadalo unošenje ličnih podataka na ulaznicu, valjda kako bi sprečili tapkaroše. Sve je to rušilo sajt i teralo vas da iznova unosite podatke kartice i dr i dr... No, PDF ulaznica je konačno tu! Isto kao i sa Guilmour-om, nastup šefildskog benda se takođe rasprodao u jednom danu.
’’Konačno su otvorili!’’
Iz kratkog sanjarenja cima me usklik devojke ispred koja pokazuje da su počeli da puštaju ulaz. Sada je već topao avgustovski dan, te po pulskoj žegi stojimo u redu čekajući ulazak na koncert. Gledam tu predivnu građevinu podignutu 68me godine nove ere. Video sam i Rimski Koloseum, no meni je Pulska Arena ipak lepša. Da li je iz razloga što se nalazi pored Titovog Parka, da li je iz razloga što se nalazi tik uz more, ili što je tu svojevremeno bio filmski festival kome su zavideli Berlin i Kan, sad je nebitno. Meni je najlepša. Što sami Puljani kažu, dušu Pule čine Kud Idijoti, Mate Parlov i Arena.
Brzo se provlačim i sedam na prvo slobodno mesto na kamenim blokovima. Arena je toliko lepa da vam ni čekanje ne pada teško. Gledao sam kako se dole u parteru masa lagano formira, kako prvi redovi dobijaju svoj oblik, kako najzagriženiji fanovi prave improvoziovane transparente, dok se prodavci piva probijaju kroz tu gužvu.
Čim je sunce počelo da zalazi iza zidina, na binu se popela predgrupa Inhaler. Irski bend, osnovan 2012te, koji zvukom dosta podsećaju na Stroukse i Kookse, te su stilski odlična prethodnica glavnom aktu. Odsvirali su devet pesama i ostavili jako dobar utisak.
Silazak iraca je označio vreme da se brzo ganja TOITOI i eventualno novo pivo jer će posle biti kasno. Kao već iskusan terenac provlačim se dole do partera, znajući da se na gornjim napravi mnogo veća gužva. Srećom pa sam zapamtio jednog jako čupavog lika iz mog reda, koji mi je bio orijentir nazad do mesta.
Frensis Mokmanov ,,Taken’’ je svima bila signalizacija da se glavno jelo večeri servira. Na binu se penju Aleks Tarner, Met Helders, Džejmi Kuk i Nik Omeli. Koncert otvara stvar sa kojim su počeli svoj prvi album ,,What ever people say i am thats what im not’’,,The View from the Afternoon". Od prvog trenutka moram da izdvojim savršeno ozvučenje, koje je omogućilo da bend zvuči kao sa ploče ili CD-a. Okej, malo su gitare bile tiše u startu, al to zaista nije bio problem. Količina energije kojom su napali od prve pesme je bila neverovatna. Vratila me u dane kada sam ja prvi put otkrio Mankize, kada sam prvi put otkinuo za ,,Whatever...’’. Album koji vas ubacuje u perspektivu momka koji izlazi subotom uveče u Šefildu i svim prizorima koje će videti te noći.
Nakon nje je usledela još moćnija ,,Brianstorm’’ sa ,,Favourite worse nightmare’’. Već tad posmatrajući bend sam bio utiska da su Mankizi taj veliki bend moje generacije. Pre moje je to bio Oasis i Nirvana, za generaciju mojih roditelja Bitlsi ili Stonsi, no za nas milenijalce, Arctic Monkeys su svakako taj THE bend. Sad među slušaocima će se sigurno pojaviti elitisti koji period je bio najbolji, ko koga sluša od kad i slično, ali je nesporno da je te 2015te godine svako živo biće čulo za stvari sa albuma AM. Sledi mekša ,,Snap out of it’’, gde publika horski peva bek vokale u poslednjem delu pesme. Tada sam shvatio da je pored lokalne Ex-Yu publike bilo neverovatno puno Britanaca, koji ih valjda prate kroz turneju.
Potom sledi lično iznenađenje ,,Don’t sit down ’cause i moved your chair’’ sa Humbag-a. Psihodelični intro stvari koja je mlađi brat ,,Have a cigar’’, koja cepa iluzije rokenrol slave, je bio nešto što nisam verovao da ću čuti. Ponovo, gledanje setlist.fm pre koncerta je bilo zakonom zabranjeno (i u ime naroda zakonom mora biti zabranjeno!). Posle nje odma sledi ,,Crying Lightning’’ sa istoimenog albuma. Kakva setlista! Pogledao sam pored sebe stariji par iz Ljubljane, ljudi su pevali svaku reč! Prosto, publika je bila savršena za ovakav koncert, svako je došao sa impresivnim predznanjem.
Zatim još jedan lični favorit sa drugog ,,Teddy Picker’’ još jedna o nesreći bendova koji zgrabe ranu slavu.
Pretpostavljajući da su sve stvari jednake, ko želi biti čovek od naroda, kada su tu ljudi poput.... tebe! (i ovde moram pohvaliti auditorijum, te da su znali za jadac nakon poslednjeg kika).
Ruku na srce, bend je hodao po tankoj žici da izda ideale sa ove stvari nakon uspeha iz 2015te, no zaokret urađen sa poslednjim ,,Tranquility Base Hotel & Casino’’ je samo dokaz koliko su ostali iskreni sebi i da sviraju šta im se svira.
,,Pretty visitors’’ je još jedno iznenađenje, nakon koje sledi jedan od tih mega hitova ,,Why'd You Only Call Me When You're High?’’. Iza benda su bili veliki video bimovi, pravljeni za nas iz šaraga i poslednjih redova da im možemo videti lica. Možda govori fan iz mene, al sam se par puta štipnuo za ruku da li je ono dole zaista Alek Tarner. To je valjda ta lepota muzike, što kolko god godina imali i koncerta preslušali, na trenutak vas vrati u tu neku dečiju radost, gde zaboravite i ko ste i šta ste. Samo postoji muzika u tom trenutku.
Nakon ,,Tranquility Base Hotel + Casino’’ za koju i dalje jedva čekam da se završi koliko mi je dosadna, sledi ,,Arabella’’. Taj udarac bubnja i taj akord pred refren je nešto najbolje ikada u njihovom repertoaru. Tako prosto, a tako efektno. Potom su se ređale ,,Potion Approaching’’ i ,,One for the Road’’ da bi usledeo još jedan lični favorit ,,Cornerstone’’. Tu se pustila suza, ona Bebekova, muška najteža. ,,Do i want to know’’ je nasledila melanholični niz, da bi zaokret napravila ludačka ,,Do me a favour’’. E tu mi je već puko glas.
And do me a favor, and ask, if you need some help
She said, do me a favor, and stop flattering yourself
And to tear apart the ties that bind
Perhaps "fuck off" might be too kind
,,One Point Perspective’’ i ,,Knee Socks’’ nakon nje, da bi regularno vreme okončala stadionska ,,505’’. Čista lepota jednostavnosti dva akorda, Dm i Am, gde je manje zapravo više. Ulepšana sa upaljenim svetlima telefona, stvar je išla onim svojim nežnik tokom sve do preseka. Sve dok nije totalno pukao kada je ona zaplakala. Kao što sam svojevremeno rekao za ,,Don’t look back in anger’’ to mislim za ,,505’’. Te pesme nisu namenjene da ih slušate u kafiću ili u sobi. To su pesme napisane za stadione, za velike prostore, za hiljade grla koje horski pevaju. Zbog takve vizije i autorstva, Alek Tarner se mora smatrati velikim pesnikom dvadeset prvog veka.
Pozvani na bis, bend izvodi klasike ,,I Bet You Look Good on the Dancefloor’’ ,,No. 1 Party Anthem’’ i ,,R U Mine?’’.
Savršena setlista, savršen prostor, savršen zvuk, predivno Istrijansko veče, ma da ga mogu oceniti koncert bio ocenio sa čistom 10kom. Nakon poslednje stvari narod se lagano prebacio dole u Titov park, gde su se sumirali utisci. Ja sam bio oduvan, a pisanje ovih redova me samo podsetilo kako je to bio sjajan koncert.
I elongated my lift home
Yeah, I let him go the long way 'round
I smelt your scent on the seatbelt
And kept my shortcuts to myself
