Calexico - El Mirador [2022]
Nakon 11 studijskih albuma i 26 godina karijere, fanovi benda Calexico navikli su da, od Joey Burnsa , Johna Convertina i ekipe dobijaju dobre i prilično ujednačene albume. Nakon što su sa svoja prva četiri izvanredna albuma sebe postavili kao jedan od najživopisnijih i najautentičnijih bendova na svetu, usledili su albumi koji su bili veoma dobri i nisu mnogo varirali u kvalitetu.
Na njima su Calexico istraživali razna muzička područja, kombinovali razne uticaje ali nikada nisu gubili njihov prepoznatiljiv zvuk. Calexico su često birali razna mesta širom SAD na kojima bi se okupili. kako bi kreirali novi album, upijaući tokom kreativnog procesa uticaj i atmosferu okoline u kojoj su stvarali muziku. Tako je “Algiers” koji je nastao u Nju Orlensku nosio atmosferu tog grada utkanu u zvuk albuma. Slična situacija bila je i sa albumom “Edge of the Sun” koji je sniman u Meksiko Sitiju i albumom “Thread That Keeps Us” koji je sniman na pacifičkoj obali severne Kalifornije, u kolibi napravljenoj od ostatka starog jedrenjaka, i nosi u sebi onu specifičnu melanholiju tog podneblja.
Ipak Calexico su svoju popularnost stekli kombinujući zvuk pustinjski zvuk amerikane, indie rock/pop-a i meksičkog melosa. Iako se nikada nisu puno odvajali od tog zvuka, bilo ga je primetno manje u pretrhodnim albumima.
Za ovogodišnji album “El Mirador” jedanaesti po redu, bend se vratio u Tuscon, grad smešten u pustinji Sonora na jugozapadu SAD, inače mesto gde je bend i počeo svoju karijeru. Album je snimljen tokom leta 2021. godine u studiju dugogodišnjeg člana benda Sergia Mendose (klavijature, harmonica), ponajviše jer je izolovan u pustinj,i te je bend mogao nesmetano da radi u sred pandemije koja je u najveće potresala svet.
Iako su se tokom poslednje dve decenije Joey Burns preselio u Boisi, a John Convertino u El Paso, Tucson je ostao njihov dom, te je povratak kući, očigledno uticao da ponovo imamo onu neodoljivu kombinaciju pustinjske amerikane, tradicionalnog meksičkog folka ili marijačija, meksičkog countryja (ranchero), balada (corridos) i po prvi put kolumbijske kumbije i sve to uokvireno indie pop i rock melodijama.
Moram da priznam da sve ove gore navedene pravci, meksičke i kolumbijske, i generalno muzika Latinske Amerike u svom izvornom albumu, meni lično, nije puno privlačni, jednostavno pažnja mi popusti nakon par pesama. Calexico, pak ima neku magičnu formulu da sve ove muzičke žanrove upakuje tako da nose duh te muzike, a opet zvuče veoma privlačno nekome ko nije baš fan onoga što se naziva world music.
