Pazi sad - Uskršnji teaser!

Tek kasnije sam čuo parafraziranu verziju anegdote, po kojoj je Bukowski izjavio da kada bi on bio urednik knjige poezije i pri tome naišao na njegovu pesmu, kako bi rekao "ovo izbacite, ovaj nije pesnik"!
Takav osećaj sam imao i zadnji put, prilično skoro, kad sam ovde pisao o Oskaru, ali sada je još drastičnije.
Nespretna konverzija zipovane i "čupave", integralne semio-meta-sfere od promisli kojom sam kanio da uobličim jedan svoj bombastičan odgovor uslovila je ovaj, pa ajde da kažem, nedovoljno kanalisani tekst.
Početak je traljav, razrada se raspada u beskonačnim stilskim ukrštanjima, a nedostatak inventivnosti usled diskontinuiteta ritmike pisanja uslovio je zaključak koga sam izvukao na mišiće jeftinim trikovima koji su kao štihovi iskričili iz otrcanih rukava već formiranog anti-stila neobjavljenih mi knjiga iz mladosti.
"Nemam veze sa javnim duhom ili moralnom svrhom. Pišem da bih saznao šta mislim" - rekao je jednom prilikom H. L Mencken, žestoki kritičar svoga doba.
Shodno tome, vrhunac neartikulisanosti ogleda se u par neuralgičnih rečenica (otrgnutih kontroli) koje kao da su istrgnute iz kovitlaca beskrajnih turbulencija toka svesti i anticipirane kovanicom "pazi sad" koja, ako ništa drugo, a ono suptilno naznačava da su (čitaj, važno je - umesto smajli emotikona - uzvišeni slavljenički 'Uliks' za kojeg ne postoji 'ključ', je ključ kojim eventualno mogu naznačiti nastojanja  svoje "pazi sad" inicijacije) namerno ostavljene takve kakve su, dakle kao otelotvorene noćne more svakog pismenog žurnaliste koji iole drži do sebe.
Kad malo bolje razmislim, jedino je ovaj prolog formalno pristojan. (Njega sam napisao na kraju kada sam i redizajnirao, ovaj nazovimo ga esej, pa mi je sad, ovaj nazovimo ga esej, u celosti bolji od očekivanog, čak i skoro pa dopadljiv...)
No pređimo na stvar:
Primetno je kako ovo nije viktorijanski roman, a lagao bih i kada bih rekao da nastojim da šarene bombone pakujem u iste providne celofančiće kako bih lakše probudio zainteresovanost drugih.
Pojam modernosti shvatam svakako drugačije, ne kao umeće balansiranja svedenošću forme. I ređe je to proizvod osmišljenosti nego faktora iznenađenja, pa prečesto ni sam ne znam šta ću izvući iz zujajuće špilje moga nadahnuća, organski med ili neurotoksični otrov, ali to i nije važno pošto su to delovi odvajkada jedne-te-iste jing/jang kružnice, isto kao što su dobro i zlo indikativni zajedički činioci svih religija o kojima će ovde biti reč.
I još nešto konkretnije - cela priča se nije uklapala u klaustrofobičan format (7000 znakova) viber prostora.
Bukowski nije sasvim nasumičan.
Radi se o prozivci.
Kao "nedosledan sam".
Priznajem: (neka) jesam i hoću!
Ovo je odgovor, ne ekskluzivno pravo!
Reverzija svima koji brane potčinjavanje.
Počinje nesuvislo i naglo!

PAZI SAD: KOMPROMITOVANA INTERPRETACIJA SLOBODNE VOLJE KAO JOŠ JEDNOG U NIZU INSTRUMENATA POROBLJAVANJA KROZ PRINCIP SVETOG TROJSTVA, ALI I KROZ ZAVODLJIVA PREDANJA SVIH SVETIH KNJIGA, A KAO NADOVEZAN ODGOVOR SVIMA KOJI BI DA "OBJASNE" ZAŠTO JE BAŠ NJIHOVA RELIGIJA NAJBOLJA, PA ĆE VEČNO DA ŽIVE ONI, A NEĆU JA.

...nisi ni mogao (da, baš ovako počinje), jer moguće da nisi ni bio rođen kada je žeđ bila neutoljiva, a groznice, iste one (tvoje) sveprožimajuće groznice, drmale moje biće. I iste gigantske oluje duvale na negostoljubivim novim prostranstvima novih svetova na kojima ne sretoh nikog svog.
Hvataš ritam?
Rotiraš pravilno?
Uključuješ turbine kako bi aktivirao centrifuge kako bi sopstvenom gravitacijom eventualno apsorbovao još po neko telo u atmosferu tvog svetonazornog prostora, a u istoj orbiti sam leteo i na sva tri držeća stuba rasprostrtog šatora duhovnosti iz kojeg pretiš sam urezao:
"ako možeš vratiti vreme videćeš me kako ti mašem/ kad sam bio ovde nije bilo nikog/ kad sam bio ovde nije moglo da se diše (jedva sam preživeo)".
Iznad naselja nadolazećih misionara koji znaju najbolje nalazi se izletničko brdo sa lepim pogledom. (Tu se nalazi klimatizovani srednjevekovni hram izgrađen pre podele rimskog carstva, a u kome se snimao gejmoftrons, pa turisti tu vole da prave lepe selfije. U neklimatizovanoj kupoli se nalaze kelije u kojima žive vrhovni duhovnici čija je molitvena rutina neokrnjena još od vremena kolonijalista kada je pokršten lokalni živalj. Pogled je iz kelija još lepši i usmeren je ka stadu božjem, ali ja vazduh proređeniji pa je uključen jonizator.)
Iznad tog brda je nepregledni masiv. Iznad masiva se izdiže najviša poznata planina na kojoj se teško diše. Tu u ritama, lišen samosažaljenja, jer vežbah u vodi, projektujem sebe kako sa orlovima živim u pećini i tek ponekad bacim pogled na dole.
Ne bavim se pitanjima da li je sve što je za tebe veliko, za mene - malo, već sam preče preokupiran geomorfologijom ideja i time kako rastu planine na kojima se niko još popeo nije, a sve radi što sveobuhvatnijeg azimuta.
Tamo bi, (pazi sad: tik iznad poznate recke koja je iznad dobra i zla i svakako odavno iznad kupole u kojoj su uskadištene plesnjive milenijumske skripte u kojima je definisana etika i utvrđeno sveapsurdno sveznanje arhi-arbitrarne nedeterminisanosti nasuprot koga se svako drugačije tumačenje koje štrči iz date referentne uokvirenosti, dakle ograničnosti i svaka oslobođenost od kognitivne neusaglašenosti kroz eklektikizam uvek dualne ličnosti, koju ja lično najbolje negujem insistiranjem na oksimoronima, svrstava, kao da je to referendumsko/retorička da-ne pitalica u jedan-te isti "njuejdž koš" čiji sadržaj valja saseći zato što je opasan zbog adaptibilnosti i zato što je neretko radikalno drugačiji na sličan način na koji su migranti koji nemaju plave oči "radikalni ekstremisti" pa su zbog toga, cvrc, nepoželjni ili kao što je bilo biti komunista u Americi doskora, nekoč...), dakle tamo bih mimo jalove uštognjenosti svakog poznatog tradicionalnog religijskog akademizma da na miru (dakle tamo bih da) oštrim blendu i pozicioniram vidike.
Ostale metode manjkave su mi kao bejzbol i ragbi ili međunarodno pravo u svojoj selektivnoj primenljivosti usled nejasne definasanosti pravila.
Vidim to u očima svih u kojima nema lepote kad gledaju u druge nego su poružneli sebi, a trebalo bi da je suprotno. To je bar jednostavno dokazivo ako nisi sebičan.
Pitaj svakoga:
da li
ovako
nazadujemo
i da li su potrebne promene?