76 Days [2020]

76 Days
Esquire China, Ford Foundation-Just Films, XTR / 2020
Režija: 
Weixi Chen, Hao Wu, Anonymous
Scenario: 
Hao Wu
Zemlja proizvodnje: 
United States, China
Jezik: 
Mandarin
9
9
Svako ko tvrdi da je pandemija Covid-19 lažna, svako ko je korona virus nazvao „kineskim virusom“, trebalo bi da bude prisiljen da gleda uvodne scene 76 Days. Zapravo, trebalo bi ih prisiliti da rade na mestu gde ljudi umiru svakodnevno zbog Covida-19, ili da razgovaraju sa preživelima kojima zubi ispadaju, ili koji pate od kardiovaskularnih i drugih bolesti, ili da objasne „veliku zaveru“ nekome ko poslednje trenutke života provodi na aparatima.
 
Ovaj dokumentarni film prikazuje borbu pacijenata i medicinskih stručnjaka koji se bore protiv pandemije Covid-19 u Wuhanu, provinciji Hubei u Kini. Kinesko-američki reditelj Hao Wu, koji je uglavnom karijeru gradio snimajući dokumentarne filmove, uređivao je projekat „na daljinu“, nikada se lično nije sastao sa drugom dvojicom reditelja sa sedištem u Kini - Weixi Chenom i onim koji je odlučio da ostane anoniman, dok su snimali i sakupljali snimke iz četiri različite bolnice u Wuhanu između januara i aprila 2020. godine. Dakle, mi se nalazimo u periodu kada je pandemija prvi put počela da hara i kada vakcine nisu još postojale. Film je premijerno prikazan na Međunarodnom filmskom festivalu u Torontu.

23. januara 2020. godine, grad Wuhan u Kini stavljen je pod blokadu u pokušaju da se spreči širenje korona virusa koji je gusto naseljeni glavni grad provincije Hubei već učinio sinonimom najgore pandemije u više od jednog veka. Virus se već širio svetom u tišini i sejao strah gde god je stigao, ali neko vreme, Wuhan je bio najgore mesto na svetu.

Reditelj Hao Wu otvara film direktnim udarcem u creva, dok medicinska sestra, odevena u zaštitno odelo, trči bolničkim hodnikom i oprašta se od sopstvenog oca koji je primljen dok je umirao od virusa. Dok se ona raspada na komade, skrhana bolom i rida od tuge, njene kolege pokušavaju da je obuzdaju: „Morate se kontrolisati“, kaže jedan. Možda zvuči bezosećajno, ali od nje se očekuje profesionalizam, međutim, bol zbog gubitka oca je očigledno jači od svega. Na prvi pogled bolnice podsećaju na neku vrstu vanzemaljske ratne zone kojom patroliraju lekari i osobe koje su obučene u specijalnim zaštitnim odelima. Medicinske sestre su često primorane da telefoniraju voljenima, objašnjavajući im zašto je član porodice umro i kako da pokupe stvari koje su im ostale (naravno, nakon dezinfekcije). Ove scene su predstavljene iz krupnih planova, dok se medicinske sestre u zaštitnoj odeći bore da biraju brojeve na mobilnim telefonima i razgovaraju kroz slojeve zaštitnog materijala na sebi, a beživotna tela leže u pozadini.