GistroFM: Sidro moje, pusti me
Sva ta hladna nedeljna jutra u toplim sobama. Uz tople misli o ljudima koji vole hladno vreme. Sa toplim kafama, hladnim sokovima i nedeljnim melodijama. Onim koje mirišu na kroasan kog je Holi Golajtli jela ispred izloga, po toplom letnjem njujorškom jutru. Svi ti hladni jesenji dani koji nagoveštavaju dugu belu zimu, onu po kojoj će gordo hodati sa belom šubarom na glavi, poput Džuli Kristi iz Doktora Živaga. Sva ta topla muzika koja nam je cevčica sa kiseonikom kada nas život popne na visine veće od osam hiljada metara. Sve te jutarnje melodije koje se pretvore u uže kada nas živut fijukne u duboki, napušteni bunar okovan snegom. Svi su oni tu, u današnjoj emisiji, jednoj od najdražih koje sam snimio u ovih 16 godina. Ako su mlaki radijatori, probajte sa njom. Znaće kako.
Poslednji veliki album u ovoj godini stiže nam iz Niša. Treće izdanje za grupu Bohemija je jedan od najlepših pop albuma koji su objavljeni na ovim prostorima i to od kada se pop svira ovde. Mislim na onaj prirodni, neprskani pop, bez veštačkih zaslađivača. Onaj pop gde se u studiju više odbaci nego što ostane. Ali to što ostane bude ukusnije od bilo čega drugog. To je onaj pop koji je sa nama i kad niko drugi ne može ili neće, koji nas ovako matore razume kao što su nas u srednjoj školi razumele The Smiths pesme i koji ostaje u ušima i nakon što sva muzika prestane. Malo koji bend se u isto vreme ovoliko loži na ono što radi i ovoliko ume. Pri tom ne mislim samo na Srbiju. Mnogo veliki album.
Kako sam nedavno odgledao dokumentarac Get Back o Bitlsima, opet sam se bacio u njihovu solo diskografiju. Ponovo sam se vratio onim njihovim solo albumima koje sam slušao manje od trocifrenog broja puta. I prisetio se nekih bisera. Zato sam danas izdvojo 4 pesme iz sredine sedamdesetih sa solo albuma Džona Lenona, Pola Makartnija, Džordža Harisona i Ringo Stara. Zvuče tako prirodno jedna uz drugu.
Kada nešto ne može uprkos svim dobrim namerama ovog sveta, onda Širli Li sedne i napiše pesmu A Different Lifetime i po njoj nazove najbolji album svog londonskog benda Spearmint. To se desilo pre tačno dve decenije. Imaću potrebu da podsećam svet na ovu ploču dok god sam živ jer mislim da u pop muzici nema mnogo albuma koji su toliko dobri, a tako nezapaženo prošli. Da ima pravde, Spearmint bi bili bar duplo veći od Coldplay npr. Remek-delo ako mene pitate.
Tu je još nova pesma za The National, novi singl za Broken Social Scene, slušamo džez obradu pesme Careless Whisper, jednu od dva nejlepše pesme sa novog albuma Nila Janga i Crazy Horse, a ovu prohladnu nedelju će probati da zagreje Henri Manćini sa melodijom Moon River, The Temptations sa vanvremenskom My Girl, odnosno Al Grin sa (subjektivno) zimskom Lay it Down. Slušamo još War On Drugs, Strand of Oaks, Eltona Džona, Bad Daughter, Roberta Planta i Alison Krauz i mnoge druge.
Jutra, godišnja doba, misli, ljudi, mesta, sreća i bol prolaze, ali dobra muzika nikada. Njoj nije važno vreme, satovi, meseci, godine, ni kalendari. Ona zna da je za nas uvek.
