Nikola Urošević: Tajni planovi iz Vaseljenske kancelarije
Foto: Marko Dasic
Nakon duže pauze, (Anti) world orkestar The Cyclist Conspiracy, nastupiće u Beogradu 02.09. u klubu KC Grad, zajedno sa turbo rok pank džez triom Crno Dete. Facebook event za koncert je na sledećoj adresi: https://www.facebook.com/events/239629241311430. Iskoristili smo ovu priliku da postavimo nekoliko pitanja gitaristi The Cyclist Conspiracy, prvom među jednakima, Nikoli Uroševiću.
Poslednje što smo čuli od grupe The Cyclist Conspiracy je bio EP “Giftopoula”. Šta se sve događalo sa bendom od izbijanja pandemije?
Komadali smo se i sastavljali sto puta, kao u nekoj šamanskoj incijaciji. Pa šta da ti kažem, nismo nešto naročito bili kreativni, bauljali smo u tom nekom limbu kao i svi ostali, pokušavajući da koliko toliko budemo aktivni. Opet, desilo se da smo konačno završili novi EP, Gifotpoulu, kao i to da smo našli novog bubnjara. Trenutno se osećamo prilično dobro, skoro da smo spremni za totalnu apokalipsu.
Grčka se i ranije javljala kao inspiracija, A Night at Café "Constantinople EP je takođe na grčkom. Odakle ta veza? Da li je Giftopoula jedno od Cyclomanges izdanja?
Da, Giftopoula je prvo Cyclomanges izdanje (A Night at Café ‘Constantinople’ je bilo nulto). Giftopoula ima posebno mesto na mapi jer je nastala kao plod simpatije, kao plod saradnje sa ljudima koji su nam dragi i čiju muziku volimo. U pitanju je čuvena pesma Jorgosa Batisa kojoj smo dodali blago psihodelične obrise, a koju su na potpuno nove nivoe izneli sjajni remiksi Lenhart Tapes, Mangulice Fm, Kyra i Gianni Druida. Odavno smo hteli da uradimo ovako nešto i prvobitno je u planu je bio samo singl, Fora ta mavra, sa Lenhartom kao specijalnim gostom, ali eto, na kraju se sve završilo još bolje nego što smo planirali – da sve bude veselije pridružila nam se i Tijana Stanković koja je već imala rebetskog iskustva sa grupom Argo.
Grčka se stalno, na ovaj ili onaj način, provlačila kroz moj život. Kroz letovanja, prijateljstva, deliće porodične istorije, prve susrete sa arhetipima kroz starogrčku mitologiju, prve dodire sa metafizikom kroz starogrčku filozofiju – da sad ne razglabam u kolikoj meri je kultura antičke Grčke definisala evropsku civilizaciju. Ali, sam put u rebetiko je bio zaobilazan. Oduvek sam imao tu fascinaciju polusvetom i tragao sam za nekakvom autentičnom balkanskom tradicijom koji bi bila dobar materijal za dalju nadgradnju. Prva stvar koja mi je raspalila maštu bila je zapravo knjiga Vidosava Stevanovića Nišči, koju sam pročitao na preporuku mog dragog prijatelja Ceje iz benda Slovenska Nekropola. Konkretno, knjiga nema nikakve veze sa Grčkom, osim što se, čini mi se, neka javna kuća u njoj zove Krit – ali to je bukvalno bila stvar za kojom sam tragao. Znaš ono, kao klinac čitaš, recimo, Kejvovu I magarica ugleda anđela, i ložiš se i prosto ti dođe žao što nemaš tako moćan mitološki materijal u sopstvenom nasleđu – i onda naletiš na Nišče koji pobrišu patos ne samo sa Magaricom, nego sa svim što si do tada čitao. To je takav jedan totalitet jezika i folklorni imaginarijum, a sve u tom neverovatnom šumadijskom gotik ključu (u smislu “južnjačkog gotika”, ne klasičnog gotskog romana). Sve što sam ikad priželjkivao da mi se desi u knjževnosti, desilo mi se sa Stevanovićevom knjigom – i naravno da je rezonovalo mnogo dublje od svega drugog jer sam imao direktnu vezu sa stvarima o kojima piše. To me je prosto motivisalo da dalje tragam za istom stvari u muzici i kada se dovoljno te želje nakupilo nekako mi je u ruke dospela kompilacija sa snimcima Roze Aškenazi gde je između ostalih bila i Gi’auto fooumaro kokaini. Usledilo je momentalno prepoznavanje – i kao i u slučaju Stevanovićeve knjige, sve za čim sam tragao je bilo tu, čak i mnogo više od toga.
Foto: Marko Dasic
Mangasi više ne postoje, da li su ih zamenili i ko su ciklomangasi?
Cyclomanges je samo satelitski projekat The Cyclist Conspiracy koji pokušava da prenese delić tog duha. Mangaski “arhetip” je čovek koji živi svoju autentičnu sudbinu. U vremenu poput našeg, koje ubrzano gubi na autentičnosti, to skoro da je postalo ravno podvigu. A ljudske sudbine i muzika su dva fenomena neraskidivo povezana sa vremenom. Skoro sam gledao neki stari intervju sa Endrjuom Eldričom u kome priča o tome kako želi da piše pesme koje imaju smisla, “pesme sa značenjem”. Ljudi kao da su zaboravili da u pesme trebaju da utisnu značenje, da ih impregniraju stvarnim delovima sebe. Umesto da se usudi da bude velika i vizionarska, najdalje dokle muzika danas seže je duboko, dosadno popodne. U vreme prvog talasa rebetika, neposredno posle grčko-turskog rata, muzika je dosezala do samog srca noći, ulice i kafei su bile pune ljudi i muzike, svima je bilo jasno da se nešto veliko dešava – rebetiko je bukvalno bio pank pre panka. I te pesme su bile prepune značenja neophodnog za život, te pesme su pevale o stvarnim sudbinama i stvarnim ljudima – nisu bile 30 kilometara drona koji reflektuje ambis civilizacijskog ennuia. Nije da nešto imam protiv „savremene“ muzike, ima tu gomila sjajnih stvari, ali kao da postoji taj opšti, nesvesni pokret ka slavljenju thanatosa. Repetativna muzika je još od Adorna često povezivana sa thanatosom, o nekim banalnijim ispoljavanjima tipa blek metal da ne govorim. Opet, raduje me činjenica da postoje ljudi poput Dunavskog Buzukija, čoveka koji je istinski izdanak te rebetske tradicije i koji piše apsolutno genijalne pesme u slavu erosa. Buzukije je zapravo mangas i magus istovremeno i to što radi je najčistija alhemija, tako potrebna ljudskoj posrnuloj autentičnosti.
Koje grčke izvođače slušaš? Šta ti je trenutno u plejeru?
Najviše Vamvakarisa i Cicanisa, koji su sa pravom i dva najveća imena rebetika – Vamvakaris, “patrijarh” prvog, originalnog talasa iz Pireja i Cicanis, čovek koji je rebetiku vratio staru slavu posle Drugog svetskog rata i postavio temelje za ono što se danas zove laiko, tj “narodna muzika”. I naravno, veličanstvenu Sotiriju Belu, koja je sarađivala sa obojicom, a čiji glas je duša same Grčke. Da ne ispadne da preterujem, poslušaj samo Cicanisovu Σαν απόκληρος γυρίζω (Lutam poput izgnanika) – u tom glasu možeš da čuješ sve, od iskusne bahanatkinje do antičke heroine koja traži mrtvu braću na bojnom polju. Takođe, u tom prvom talasu ima genijalnih autora, poput Batisa, Genicarisa, Šemsisa, Delijasa i legendarnih izvođača poput Roze Aškenazi, koje jako volim. I svi ti ljudi su živeli sudbine koje su nerazdvojive od toga o čemu su pevali. U modernom tumačenju umetnosti, pogotovo u književnosti, stalno se provlači da ličnost i biografiju umetnika treba razdvojiti od dela, što, najblaže rečeno, užasno banalizuje stvari. To je gore od cenzure, to je cenzura samog čoveka, ljudske kompleksnosti. Mislim, ne vidim kako bi prosto negiranje ličnih i kolektivnih demona moglo da promeni svet na bolje. Ta vrsta “čišćenja” nije egzorcizam, to je gomilanje sranja. Jedino gore od toga je potpuno “cancelovanje” i besprekorni život na nekom ideološkom Parnasu, bez trunke svesti o tome ko smo, šta smo i kuda idemo.
Što se tiče muzike u plejeru, trenutno dosta vrtim Homajuna Šađarijana, sina pokojnog Reze Mohameda Šađarijana, Glowing Man, kao i nešto starih albuma od Swans, Cardiacs, solo albume Gorana Trajkoskog, nešto arhivskih, terenskih snimaka i dosta starog metala i psihodelije.
Foto: Marko Dasic
Čini se da nova generacije muzičara pokušava da se otme prostom kopiranju “svetskih” uticaja i da intenzivno eksperimentiše sa sopstvenim folk nasleđem. Kakva je po tebi budućnost ovog “pokreta”?
To je prirodna reakcija na globalizaciju, kao i na ono što bi moglo da se nazove “krajem muzike”, analogno “kraju istorije”. Opet, ne znam koliko će to da traje i u šta će eventualno da se izrodi – verovatno ni u šta, verovatno u samo još jedan trend, u još jednu vožnju do neke sledeće krajnje stanice, što će samo da potvrdi da je decenija ponovnog otkrivanja folk nasleđa bila zapravo samo još jedan “post-muzički” fenomen. Zapravo, već jeste to. Većina tog, sada toliko popularnog eksperimentisanja sa raznim muzičkim tradicijama zapravo se svodi na puki sinkretizam ili, u manje elegantnim slučajevima, na nekakav egzotični začin posrnuloj popularnoj muzici. Naravno, uvek ima svetlih primera autentičnog odnosa prema tradicionalnoj muzici ili uspelih sinteza, ali to je opet posebna vrsta samosvesti koja nema nikakve veze sa trendovima.
The Cyclist Conspiracy ima veliki broj članova, koliko vam je bilo komplikovano da u novonastalim okolnostima probate?
Pa kao i svima, bilo nam je komplikovano da imamo redovne probe, pre svega zbog opšteg smora, ali stvari polako dolaze na svoje mesto. Bend jeste glomazan, ali već smo preturili dosta toga preko glave zajedno i stvari su odavno postale familijarne. U početku je to više delovalo kao projekat gde ja objašnjavam ljudima kako bi nešto trebalo da zvuči, da bismo vremenom postali bend u pravom smislu reči. Ključnu ulogu u tom smislu je imala Svetlana. Tek sa njenim dolaskom smo prodisali kao zajednica – ona nije donela samo izvanrednu muzičku već i izvanrednu ljudsku energiju u bend. Ne znači da dobre ljudske energije nije bilo pre toga, ali ona nam je, kao neko ko se bavi tradicijom i ko je samim tim upućeniji u tajne zajednice, definitivno pomogla da se dublje povežemo i kao muzičari i kao ljudi.
Foto: Marko Dasic
Koliko su vam svirke nedostajale? Sa kim bi voleo da nastupaš?
Pa mnogo, svirke su centralna stvar. Da stvar bude gora, taman smo se bili zahuktali sa tom vikend turnejom po Srbiji sa Crnim deteom i desila se epidemija. Na sreću, evo prilike da barem deo toga nadoknadimo 2. septembra na svirci u KC Gradu, naravno, sa našim omiljenim bendom, Crnim detetom. Maksimalno smo naloženi, jedva čekamo.
Šta je po tebi bila primarna inspiracija za EP “El Beso De La Muerte” i šta za tebe predstavlja “Poljubac smrti”?
Poljubac smrti (Il bacio della morte) je u stvari izraz iz mafijaškog slenga. To je ono kad te vođa klana obeleži za odstrel tako što ti kobajagi oprosti i zapečati to bratskim poljupcem u obraz, a u stvari ti sprema betonske čarape – kombinacija Judinog poljupca i poljupca za Judu. Primarna inspiracija je bio taj neki predosećaj da će nešto strašno da se desi, taj neki nejasni apkaliptični nagoveštaj, potmuli topot kopita na horizontu. Na nekom simboličkom planu, to i jeste samo jedan EP o konjima – hteli smo da se poigramo simbolikom konja, koristeći dva dijametralno suprotna izvora, jedan biblijski (Otkrovenje) i drugi filmski (vestern). Bez konja nema kvalitetne apokalipse, a ni kvalitetnog herojskog čina i odmetništva. U staroj Grčkoj, kao i u većini drugih starih civilizacija, poput, recimo Indije, simbolika konja se uglavnom vezivala za heroje i solarna božanstva – ali i za rat – da ne pominjem paralelu koja bi mogla da se povuče između poljupca smrti i Trojanskog konja. Konji iz El Beso Della Muerte su glasnici koji galopiraju različitom brzinom i kroz različita značenja, od strašnih glasnika propasti do svetlih simbola izdržljivosti, snage i pobede. Generalno nam je zanimljiva ta „životinjska“ simbolika. Možda jednom uradimo EP o delfinima – sa naslovima tipa „The Dolphin-charmer of Lesbos“ i muzikom koja bi zvučala kao nekakav „souvlaki western“ saundtrek.
Na omotu stojite ispred karte Konstantinopolja, mesta kome se stalno vraćate. Na koje mesto na mapi upire prst?
Hipodrom u Konstantinopolju.
Foto: Marko Dasic
Poslednja pesma “Kapilashwar” predstavlja saradnju sa bendom BICIKL I odstupa od krimi/noir senzibiliteta koji je karakterističan za druge pesme na EPju. Da li je izazov stvoriti ovakav ritualni zvuk na živim nastupima? Kakve su reakcije publike?
Kapilaswhar je jedna od retkih stvari koju dobrim delom improvizujemo uživo, tako da uvek zvuči različito, ali uvek ima ritualno-katarzičnu funkciju. Uglavnom je bučnija i psihodeličnija od studijske verzije, ima više repeticije i razvija se spontano prema tom nekom apokaliptičnom krešendu, u zavisnosti od toga kako cirkuliše zajednička energija. Sama postavka nam daje dosta prostora da se igramo, da nadgradimo atmosferu u različitim pravcima, tako da nam je to više neka vrsta oduška nego izazova – nismo opterećeni ishodom, više se trudimo da se potpuno prepustimo samom ritualu, koji je katarzični filter naših eshatoloških strahova. Reakcije publike su prilično dobre, mislim da ljudi dobro razumeju taj angst, to je nekako postalo opšte osećanje.
Vaša muzika ima izražen kinematografski kvalitet, da li ste razmišljali o nekim filmskim projektima?
Nismo, ali smo razmišljali da snimamo saopštenja Vaseljenske kancelarije. Vaseljenska kancelarija je jedna tajna toplana blizu botaničke bašte u kojoj se sastajemo i donosimo važne odluke, tako da komotno može da se kaže da smo mangasi iz Votanikosa (Ο μάγκας του Βοτανικού/Mangas iz Votanikosa, čuvena rebetiko pesma, Votanikos je deo Atine nazvan po botaničkoj bašti, nekada poznat po mangasima, prim ur.). Filmski projekti su prosto previše ambiciozna stvar, a i naš medij je prvenstveno muzika – kinematični smo u onoj meri u kojoj nas inspiriše naracija, potreba da se kroz muziku ispriča priča.
Do sada imate 4EP izdanja, kada možemo da očekujemo LP?
Nadam se ove ili sledeće godine, ali ne bih ništa da obećavam jer se stvari obično izjalove. Što se albuma tiče, neće tu da bude nekih velikih iznenađenja, uglavnom je to stari materijal od koga je polovina već na Mashallah Plan: Virility EP-u – tu priču prosto moramo da zaokružimo i u konceptualnom i u muzičkom smislu. Imamo nešto novog materijala, ali još uvek nismo sigurni da li će od toga da bude još jedan EP ili novi album, tako da o tom potom.
