Das Leben der Anderen [2006]
Godina je 1984, i to nije nikakva slučajnost. Veliki Brat postoji i njegova produžena ruka je STASI, a zemlja porekla je Istočna Nemačka, tada, jedno strogo kontrolisano društvo gde je slobodna misao neprijatelj, sloboda ropstvo, a neznanje moć. Ne radi se o Orvelovoj re-interpretaciji romana, radi se o zemlji koja je nekada zaista postojala i o ljudima koji su se našli u čeljustima njene nemilosrdne mašine. Kapetan Gerd Wiesler je produkt ovakvog sistema, bezosećajan istražitelj koji ljude dovodi do ivice očaja u nameri da iz njih iscedi informacije o onima koji su se drznuli da pobegnu u slobodu susednih zemalja jer, kako direktive nalažu, nema bolje zemlje od one gde vlada pravda socijalizma.
Wiesler dobija novi, poverljivi zadatak od velike važnosti za važnog člana Komiteta, ministra Hempfa, ogrezlog u blud i bezakonje, koji je ujedno i tvorac mnogih crnih listi. Segment koji je na udaru je kultura, konkretno uspešni pisac Georg Dreyer koji živi sa svojom devojkom. Ona ujedno i glumi u njegovim predstavama. Njeno ime je Christa-Maria Sieland. Kao i svi, malo poznatiji i priznatiji u bilo kojoj oblasti socijalističkog uređenja, uleteo je pravo na radar sistema. Pomenuti ministar Hempf želi da STASI nađe bilo šta subverzivno u vezi Georga kako bi on mogao pohlepno zgrabiti nagradu - njegovu devojku koju inače uzima bez srama na zadnjem sedištu svog službenog automobila. Piščev stan se u potpunosti ozvučava, mikrofoni su svuda i Wielser kreće sa prismotrom i prisluškivanjem.
Kada se piščev dobar prijatelj, reditelj predstava, obesi posle duboke depresije zbog dugih godina suspenzije rada jer je na crnoj listi, stvari počinju da se menjaju. Zajedno sa promenama u ponašanju i stavovima pisca Drejera, menja se i Weisler i dolazi do moralne raskrsnice. Njegova transformacija se dešava tiho i lagano. Metode koje je do tada koristio padaju u vodu, jer biva uvučen duboko u svet zaljubljenog para koji je na meti sistema kojem služi. Oni njemu više nisu statistika, on počinje da ih prihvata kao normalna ljudska bića, oseća njihovu dobrotu. To više nisu "životi drugih"...
Toliko o priči, da ne otkrijem sve detalje. Par reči o kinematografiji i "uhvaćenom" zamrznutom trenutku u vremenu koje je obeležilo jednu epohu. Kinematograf Bogdanski je uspeo da prikaže hladnoću koja izbija iz svake pore tadašnje Istočne Nemačke. Boja skoro da nema, dominiraju nijanse sive i bež. Masivni ugradni kancelarijski ormani sa furnirom imitacije drveta (kakvi se i kod nas ponegde mogu naći) dominiraju u unutrašnjem uređenju sistemskih prostora gde obitavaju službenici režima. Sunce se, naravno, ne registruje u celom filmu, sve se događa uglavnom u mraku ili sivilu. Čak su i proslave krajnje ne-zabavne...
Ovo je debitantski film reditelja pod imenom Florian Henckel von Donnersmarck i iste godine po izlasku je osvojio Oskara za najbolji film na stranom jeziku. Film traži od nas da nikada ne zaboravimo distopiju koja se implementira pod maskom kreiranja utopije. Presija koju nameću aparatusi sistema (STASI u ovom slučaju) nikada nisu doneli neki krajnji uspešni rezultat. Ljudska duša se ne da zatvoriti i uvek će biti malih pobuna i varnica koje dovedu do velikih promena. Neko će reći da je ovakav zaključak preterano sentimentalan i staromodan u smislu da veliča liberalni humanizam, i biće u pravu. Ovo delo je predivan primer veličanja te moći i kamo sreće da je sve više ovakvih primera.
