A Quiet Place Part II [2020]
Najzad sam završio i poslednja cinculiranja na romanu PROKLETIJE i poslao ga u štampariju. Izlazi otuda oko 20. juna i smesta se šalje pretplatnicima, onim redom kojim su mi se javljali. U okviru proslave čina oslobađanja od teksta koji nosim i razrađujem u sebi već decenijama, a u kompjuteru godinu dana unazad, kao i u okviru proslave predstojeće SNS-proglašene „Pobede Nad Koronom, 2. deo: Još Veća Pobeda Nego Pred Izbore Prošle Godine“, otišao sam u bioskop po prvi put u poslednjih 15 meseci i pogledao 2. deo TIHOG MESTA.
I?
Ukratko: to je jedan dobar „more of the same“ nastavak, sa dovoljno površnih „novotarija“ da nepažljivima ne deluje sasvim kao podgrejan krompir, koji nudi tehnički veštu, natprosečnu egzekuciju svog suštinski gimmick-pristupa, kojeg i ne pokušava da oplemeni većim ambicijama od eksploatacije tog gimika. Drugim rečima, sva ta TIŠINA koju film pažljivo gradi služi samo da se na njenoj pozadini glasnije čuje BUU!!! I to je sve; a u današnje krizno vreme čak i to je NEŠTO.
Pisao sam već pre dve godine o prvom delu ovog filma, a pošto je nepisano pravilo da svaki nastavak mora da bude bar donekle reciklaža prvog dela, evo sad ću i ja da recikliram samog sebe i podsetim vas na krucijalni pasus, koji se nadovezuje na priču o hrabrosti da se napravi „skoro pa nemi film“ i kao takav pusti u sineplekse koji su sinonim za BUKU:
„I ta hrabrost se isplatila. Pre svega finansijski, tvorcima filma, ali, nažalost, nešto manje umetnički, jer (ozbiljnijih) ambicija kao da nije bilo. Ovo je velika šteta i ozbiljan gubitak jer je potencijalno genijalan koncept protraćen na jedan tek blago natprosečan, skoro-zaboravljiv horor koji će danas, na ovu sušu, delovati bolje i snažnije nego što realno jeste. Ono što je mogla biti velika i pametno realizovana IDEJA ipak je samo svedeno na pristojno realizovan i komercijalno upakovan GIMMICK (iliti dosetku).“
Sve to i još mnogo toga drugog napisao sam o prvom TIHOM MESTU OVDE. I sve to primenjivo je, nažalost, i na nastavak. Što je šteta, jer bilo je i ovde potencijala za nešto veće, bolje, pametnije, slojevitije, a da se čak i ne kompromituju prizemni žanrovski BUU!!! efekti. Da nam je Krejven živ, kao što nije, on bi ČUDA pravio od ovog scenarija (nakon što ga prvo doradi i preradi), i umeo bi da izvede taj genijalni ekvilibrijum PORUKE i STRAVE, lagano i nenametljivo kako je samo on umeo.
Šta je neko PAMETAN mogao od ovoga da napravi?
TIHO MESTO 2 je za okosnicu mogao da ima „survivor’s guilt“ – osećaj krivice preživelih – i to dvojako. Kao prvo, kroz dramu žene/majke koja je pretekla, da se stara o troje đece (dvoje preteen, jedno – bepče-žgepče) nakon što je tatko, glava porodice, stradao žrtvujući se za njih na kraju 1. dela. Kao drugo, i još potentnije, kroz razradu nečega što se ovde pomene uzgred, u dijalogu, i smesta zaboravi – a to su reči jednog drugog survajvora na kojeg ovi naši nabasaju, u napuštenom industrijskom kompleksu. Kilijan Marfi njima kaže nešto, otprilike, kao: „Ovi koji su pretekli – tj. preživeli napade čudovišta do danas – nisu vredni da preteknu: nisu vredni spasavanja.“ Sa implikacijom da su, čineći sve što je bilo nužno da spasu svoje guzice, izgubili ljudskost.
Ovo je užasno velika ideja i tema: njome se, pored ostalog, ja hrvem u PROKLETIJAMA – hej, samo zato što sam roman poslao štamparu ne znači da sam ga egzorcirao iz sebe, niti da je prestalo da me sve što vidim i pročitam i pomislim navodi nazad na njega! Procenićete uskoro i sami koliko sam to uspešno uradio; u svakom slučaju, krivo mi je što tvorci ovog filma nisu imali ambicije da malo dublje razrade ovu ideju (možda zato što nije dovoljno gimikasta, ne nudi priliku za neke set-pisove i spektakle), tim pre što su prišli tome prilično blizu.
Na primer, mogli su to, da su samo pružili BILO KAKVU motivaciju grupici mutavih neprijateljskih ljudi na koje nabasaju naši junaci oko polovine filma, i koji pokušaju da ih – ŠTA? Jebem li ga! Zaskoče ih, u’vate u zamku, ali nejasno s kojom tačno namerom i idejom: da ih pojebu? Pojedu? Žrtvuju čudovištima (ZAŠTO?) Nemam pojma! Nije nam rečeno. Mogli su to da budu podljudi iz neke postapokalipse Krmaka Mekartnija (sic), npr. iz THE ROAD.
Mogli su to da budu seljoberi-fundamentoli koji u ovim čudima iz dalekog svemira vide demone koje je bog poslao da ih kazni za grehove, pa ih sad pokušavaju umilostiviti nekom vrstom neoreligije. Mogli su… mnogo toga. Ali sve što s njima ovaj film uradi jeste da od njih napravi NEMOTIVISANO TOPOVSKO MESO za alien-zube i kandže. A pošto je ovo PG-13, ne očekujte tog mesa ni za pod zub.
Na primer 2: mogli su tu i srodne teme da razrade da su se iole potrudili da profilišu komunu survajvora na ostrvu na koje dospeju pred kraj. Bilo je vremena za to (ovaj film traje sasvim skromnih 90 minuta, ne računajući špicu), ali ne i volje i ambicije. SPOJLER: Jedva naši i kroče nogom na ostrvce, jedva stignu jednu pljeskavicu da pojedu, a bez neke bitnije interakcije, upoređivanja iskustava ili ičega smislenog, a ostrvljani postanu samo ono što naši lenji scenaristi najlakše, s najmanje truda, (jedino?) umeju da naprave: topovsko meso za aliene…
Daleko najbolji deo filma je početak, mini prikvel film-u-filmu, gde vidimo dolazak (da ne kažem ARRIVAL) aliena. Da, u nastavku je potvrđena slutnja, da su ova čuda došla s neba, a ne iz podzemlja ili laboratorije nekog ludog naučnika ili paralelne dimenzije (iako izgledaju ko braća od tetke Demogorgona!). Nažalost, lenji scenaristi se nisu potrudili da zaista pokažu KAKO su čuda doletela: sigurno ne svemirskim brodovima, nego pre će biti nekim kao meteorima – mada je to toliko apsurdna, glupa i (fizički-fiziološki) neizvodljiva ideja da je nisu stvarno ni prikazali, da im se ne smeje narod.
Mislim, ipak ovo nisu ni klice, ni Bodysnatching spore, ni Boja Izvan ovog Svemira, pa da se nađu skriveni u jezgru meteora: ovo su čudovišta visoka bar tri metra i teška sigurno bar po dvesta kila svako: kako su tačno ušla u meteor (!), kako su ih (ko? odakle?) lansirali itd itd… Ma, um se vrti od ovih pitanja. A odgovora nigde: u nastavku ne saznamo o njima AMA BAŠ NIŠTA što (ono malo) nismo već znali u prvom delu.
Ipak, uprkos tome, početak je skoro genijalan u svom minucioznom i zaista napetom prikazu prodora tuđinstva u dotad normalni svet i prve faze njegovog razaranja (avaj, prekratke! Radije bih gledao ceo film o prvim danima invazije!). Na početku vidimo mirnu opuštenu običnost sveta nesvesnog da mu otkucavaju poslednji trenuci „normalnog života“ – a ta normalnost je tim jezivija zato što je gledamo u formi prikvela, tj. u svetlu naknadnog znanja o tome šta sledi. I zato su ovi trenuci pre dolaska čudovišta skoro dirljivi, ne samo u filmskom svetu („uživajte, Zemljani, u toj igri dečačkog bejzbola, jer ona vam je poslednja – mnogima i doslovno!“), nego i u vanfilmskom. Uživajte, Zemljani, u „normalnom životu“ druženja, restorana, odlazaka u bioskop itd. jer, baš u vreme kad je ovaj sikvel trebalo da krene u bioskope – krenula je korona, epidemija, karantin, zatvaranje, maske i ostalo što nam se posralo u „normalni“ život.
Srećom, kako čujem, SNS će putem bilborda i svojih medija ovih dana da proglasi „Pobedu nad Koronom, 2. deo: Novi Talas“, pa zato nauživajte se u „normalnom životu“ za sve pare, dok potraje, dok ga novi cunami zaraze ne odnese – i idite u bioskop, gledajte TIHO MESTO 2, jer ovo jeste lepo snimljen i režiran film ZA U BIOSKOP, sa nekoliko izvanredno napetih, super režiranih scena i sa vrhunskim efektima. Deluje opuštajuće, kao relikt nekih davnih dana, reklo bi se nekog prošlog života, u kojem su nam strašni bili zubati vanzemaljci, a ne krezubi antivaxeri i još podmukliji, skriveni (jer su zdravozubati) vaxosumnjaoci („neka, ne treba, šta će mi vakcina, ja se sam pazim, neće korona na mene, uostalom mlad sam i zdrav, jak, to je samo grip, preboleću na nogama, ihaaaj šta si se uprpao“)…
Pošto me je još prvi deo pripremio na to šta da (ne) očekujem, moja osećanja prilikom gledanja, a i posle, bila su pretežno pozitivna, i to ne samo zato što duže od godinu dana nisam kročio u bioskop. Ovo je jedan fin popkorn flik, i u tom smislu jedina mana mu je što je previše tih, pa svako ko ima bar malo obzira prema drugima (redak kvalitet u Srba!) ne može opušteno da šuška kesama i glasno žvaće kokice, nego mora sve potajno, tiho, oprezno, krišom, ko da ih krade.
Recenzija je originalno objavljena na blogu The Cult of Ghoul.
