Star Trek: Discovery [2020]
Nakon treće sezone kreatori tv serije Star Trek:Discovery bi, verujem, želeli da se ya njih kaže da su „išli tamo gde niko pre njih nije išao“, i da sve što rade sa ovom tv serijom je u najsjajnijem duhu tradicije ove franšize.
Star Trek nekade jesu pomerali granice. Posebno na samom svom početku. Sredinom šezdesetih godina, sve što su oni uradili na promeni svesti ljudi je nemerljivo, i za sve je to ponajviše zaslužan otvoredni duh tvorca ovog univerzuma Genea Roddenberryja. Već je dobro poznata priča o potresu koji je Star Trek načinio činjnicom da su se, kao ravnopravni članovi posade na mostu svemirskog borda našli jedan japanac, jedan rus i jedna afroamerikanka. Sada je to poptuno normalna stvar kako inače i treba da bude ali tada, dok su rane drugog svetskog rata još uvek bile sveže, u sred hladnog rata i u Americi u kojoj je rasna segragacija bila način života, to je bila veoma hrabra poruka i vizija budućnosti.
Ono u šta se Star Trek sa serijom Discovery pretvorio možemo nazvati isprdkom politički korektnih / social justice / woke trendova, i na sve to dodajte daleko ispod prosečnu, na momente očajnu glumačku ekipu i kao šlag na tortu, celoj ovoj papazjaniji, odgovarajuće loš scenario. Pa ipak ima tu i pozitvnih momenata ali o njima ćemo na kraju.
Prvo o glumačkoj ekipi. U prethodne dve sezone TV serija je imala bar po jednog ozbiljno kreiranog lika sa odličnim glumcem koji na najbolji način završava posao. Tu ponajviše milsim na Jasona Isaaca (Capt. Gabriel Lorca) u prvoj sezoni i odličnog Ansona Mounta kao kapetana Christoiphera Pikea u drugoj.
U drugoj sezoni sve je to palo na leđa ekipe koja se od početka krila u njihovoj senci, i to ponajviše na dve glumice Soniqua Martin-Green i Mary Wiseman, koje su i dobile najviše vremena na ekranu. Soniqua Martin-Green ima emotivni raspon glumačkih sposobnosti otrpilike kao i Steven Segal. Malo su na tome radili u trećoj sezoni, ali ono što mogu reći je - bolje da su ga ostavili ko u prve dve sezone. Pa pobogu, Commander Burnham šapuće i tokom velikog dela svojih dijaloga, posebno kad je situacija opasna, a bogami, često i zakmeči i obilato cmizdri zajedno sa drugim članovima posade!!! Osoba koja bi trebala da bude najveći “badass” ove tv serije??!!
Mary Wiseman sa druge strane deluje potpuno neuroitično najveći deo vremena. Moguće je da to tako i treba da bude, mada možda je i bio plan kreirati jednog od najiritantnijih likova ikada stvorenih u Star Trek univerzumu. Silvia Tilly je jednostavno Jar Jar Binx Star Treka.
Doug Jones kao Saru, zatim Anthony Rapp kao Paul Stamets i Wilson Cruz kao Dr. Hugh Culber su imali malo više vremena na ekranu, pa opet, osum Cruza, likovi druge dvojice su takođe iritantni, što nikako ne može da se svali na njihovu glumu jer je ona korektna, već opet na loš scenario. Tig Notaro je recimo, odlično iskoristila ono malo vremena i lik sarkastične i ironične Jett Reno apsolutno domira svakom scenom u kojoj se nalazi. Michelle Yeoh se takođe standardno dobro snalazila u karakteru koji je, kao i manje više sve ostalo, traljavo odrađen i iz koga je izvukla maksimum.
Ostatak posade, za razliku od prethodnih serija ove franšize je veoma malo zastupljen nedovoljno da bi se uspešno kreirala duboka i ozbiljna slika jednog karaktera. Nešto su pokušali sa karakterima Joann Owosekun (Oyin Oladejo) i Keylom Detmer (Emily Coutts) ali opet nije tu bilo dovoljno vremena da bi se karakter razvio kako treba, a već je prošlo tri sezone. Za likove oficira sa mosta jednog broda federacija i u duhu prethodnih serijala, ovako nešto je jednostvano neoprostivo.
Star Trek je oduvek imao jednu snažnu, otresitu figuru koja je bila stub čitave ekipe ali i cele serije. Prisetimo se samo kapetana iz prethodnih serijala poput Kapetana Jamesa Kirka (William Shatner), kapetana Jean Luc Picarda (Patrick Stewart), pa zatim Benjamina Sisco-a (Avery Brooks), kapetanice Kathryn Janeway (Kate Mulgrew), dok bih Scotta Backulu kao Jonathna Archera najradije da poptuno zaboravim.
Sve su to karakteri, uz članove njihove najuže posade, kojima bi ste u opasnim situacijama poverili život. Sada pored pomenutih kapetana, i prisetimo se samo i Spocka, Worfa, Date, Bonesa McCoya i ostalih i uporedimo ih sa ovima sa Discovery-ja. Ja, lično, ovima na Discovery-ju ne bih dao ni nacrtanu ovcu da čuvaju.
U trećoj sezoni, pored svih problema sa razradom likova imamo uvođenje novih likova i ponovo očajan kasting, čiji je, očigledno, jedini razlog bio da se čekiraju određene pc/sjw stavke. Novu sezonu pratilo pompezno najavljivanje i reklamiranje politčke korektnosti i svih ostalih pratećih gluposti u izboru transgender i non binary glumaca.
Ian Alexander (Gray Tal) čekira valjda ovu prvu stavku, dok Blue Del Bario (Adira Tal) ovu drugu. Ali ostavimo po strani njihovu ispod prosečnu glumu a na momente i nepodnošljivu, (da su hteli da urade ozbiljan posao mogli su lepo da angažuju Elen Page, ona čekira sve ove boksove i povrh svega odlična je glumica), čini se da je jedini razlog njihovog uvođenja u ovu tv seriju samo jedan kratak momenat.
Scena kada Stamets i Culbert gledaocima održe predavanje o pravilnoj upotrebi lični zamenica, što je sa one gramatičke strane ustvaripotpuno pogrešna upotreba, jer koliko se ja sećam, kada govorimo o licu jednine ne možemo koristiti zamenice za množinu. Takva pojava bi inače do pre samo desetaktak i više godina kao epilog imala bi lep i poduži odmor u zdravstvenoj instituciji zatvorenog tipa.
Ali gurnimo i ovo u stranu, ne postoji ništa sporno i loše u izboru glumaca koji imaju takve preference, problem je način na koji su to uradili u ovoj tv seriji. To možemo porediti sa recimo intubiranjem, ne stomaka, nego mozga kroz koji oni na jedan agresivan način žele da vam usipaju u glavu stavove koje zastupaju. Ovakav pristup ne koristi ni osobama tog opredeljenja, niti osobama koje sve to još uvek ne razumeju ali ni osobama koje nemaju ama baš ništa protiv toga, ali ih jendostavno nervira način na koji se servira propaganda i oreol uzišenosti i prosvećenosti koji kreatori ove tv serije žele sami sebi da metnu na glavu.
Elegantan i inteligentan način na koji je to radila ova frašiza u svojim ranijim ostvarenjima je potpuno nestao i ono što sada imamo su poptuno diletantski pokušaji mimikrije duha koji je nekada krasio Star Trek ostvarenja.
Ako hoćete dobar recept kojim možete da progurate neku politički korektnu agendu onda se treba ugledati na "The Mandalorian" i recimo momenat kada četiri, veoma opasne žene napadaju i preuzimaju celu imperijalnu krstaricu razbivši pri tome buljuk storm trupera. Suptilno i moćno jednim udarcem.
Sada dolazimo do onih dobrih detalja kojih ipak ima u svemu ovome. Kao prvo to je Star Trek, sve ono što mene, a verujem i mnoge širom sveta i dalje vuče da pratimo ovu seriju, jedna zaista svetla idealistička, utopijska slika budućnosti, čiji je simbol bila ova franšiza ili je pak to momenat nostalgije za onim trenutkom kada vam se pomera granica mašte i oslikaju novi i neverovatni svetovi.
U samom kosturu priče od prve sezone nema ničeg lošeg. Naprotiv napravljeni su neki veoma hrabri potezi, poput odlaska u budučnost nekih 900 godina. To je period u ovom Star Trek univerzumu koji nikada ranije nije obrađivan, ni kroz tv serije, filmove, niti knjige stripove ili video igre. To je jedan od glavnih momenata zbog kojih, po meni treba trpeti sve ovo gore pomenuto.
Sama ideja sa druge strane može se uporpastiti dodatnom obradom. Da pokušam da to slikovito obrazložim...Sve ovo liči kao da recimo imate mensin IQ, Ivy League obrazovanje, fizički izgled recimo Alexandre Daddario ili Chrisa Hemswortha, a onda odlučite da se obučete kao bugarska maturantkinja i prijavite za “Parove”u slučaju ove prve, ili pustite mullet i mećete “bro” pet puta u deset izgovorenih reči, ko popularni kvoterbek srednjoškolskog tima iz vukojebine u Ajovi, u slučaju ovog drugog.
Treba takođe dodati da u “Star Trek: Discovery” sve, od scenogarije, kostima do vizuelnih efekata izgleda besprekorno, što je veoma važan aspect kod naučno fantastičnih ostvarenja.
Sledeće godine očekuje nas nova sezona, četvrta po redu. Ne verujem da će išta biti bolje. Jednostavno, ona je ogledalo ovog vremena u kome živimo, možda će ostati kao spomenik mnogo toga lošeg što muči ovaj svet u ovom trenutku, ako nas politička korektnost ne pobije pre toga.
