Zappa [2020]
Na pomen imena Frenka Zape, prosečan Balkanac se na prvu loptu priseti Dragojevićevog filma Mi nismo anđeli, gde glavni junak svoju izuzetnost, snobizam i elitizam čuva negujući kulturne vrednosti i junake, do kojih dolaze samo oni spremni da duboko kopaju po vrletima skrivenih umetničkih tekovina šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka... neka je to bio samo fol, trik ili udica autora filma, svejedno, idealizacija Zape je putem forme pogodila suštinu.
Aleks Vinter (Alex Winter) izvukao je iz, blago rečeno bogate arhive Zapinog nasleđa, koje srećom po američku i svetsku kulturnu baštinu, njegova porodica čuva od zaborava i memle, one segmente i delove biografije, koji Zapu prikazuju baš onako kako dolikuje jednoj ikoni muzičke kulture dvadesetog veka.
Frenk Zapa je bio perfekcionista, posvećenik, radoholik, odnosno čovek zaglavljen, zatočen u svojoj umetnosti i idejama do te mere da su sve stvari za njega postale sekundarne i sve je bilo podređeno njegovoj životnoj misiji kreiranja muzičkog nasleđa, koje u minimalnoj meri korespondiralo sa njegovim savremenicima iz sveta takozvanog rokerola, jer je Frenk upravo parodirao i ismevao konzumerizam, populizam bilo koje vrste, industrijalizaciju umetnika i muzike i bio savršen antiheroj i oruđe za obračun sa pseudorokerima, one male grupe posvećenika i kultnih pratilaca, koje je stekao u drugoj polovini šezdesetih, pre svega u Njujorku, tokom legendarnih višemesečnih sesija, na kojima je i stekao poštovanja kritičkih krugova, poštovanje koje će mu doneti benefite tek u narednoj dekadi.
Vinterov dokumentarac počinje od kraja, ali ne smrću umetnika, već njegovim nastupom krajem osamdesetih u Čehoslovačkoj, nakon povlačenja sovjetskih trupa, gde je Zapa neočekivano po njega stekao status kulturne ikone još za života.
Zappa ne donosi puno podataka onima koji njegovu biografiju i muzičko stvaralaštvo poznaju, ali je svakako odličan uvid u život i delo za one koji nemaju baš najjasniju sliku o kakvom se stvaraocu i čoveku zapravo radi, tako da imamo pristojan omaž albumima Freak Out i We’re Only In it for the Money, ali da bi shvatili veličinu i značaj klasika Don’t Eat The Yellow Snow ili ritmičku kompleksnost i sofisticiranost komada The Black Page, gledaoci će morati i sami da malo istražuju.
Iako satkan od Zapinih monologa i intervjua, dopunjen svedočanstvima saradnika i prijatelja, Vinter okvira pogađa Zapin karakter, ali izostavlja neophodni emotivni impakt u epilogu, verovatno iz poštovanja prema autoru, koji je na stvarnost gledao kao na šalu i vic, poput nekog lakrdijaša iz komičnih predstava, daleko zagledan u vasionske kontemplacije o smislu života.
