How I Ended This Summer [2010]
Nepregledne pustoši arktičkih ledina na obroncima Čukotke predstavljaju „sjajno mesto za nesreću“ gde je dan večan, a sadašnjost zarobljena u izmaglici koja balansira na tankoj liniji između lakog sna i teške jave te samim tim i može reprezentovati široke simbolističke slike (danas toliko popularnih govora o) otuđenosti, a da se čak niti jedna čovekova stopa na toj ravni ne pojavi. No, dva čoveka se ipak nalaze na beketovskom zadatku merenja zračenja u lokalnoj meteorološkoj stanici od kojih je jedan, Pavel (u izvanrednoj glumačkoj dočaranosti Grigorija Dobrigina), tek napupeli muškarac koji će ovde doživeti svoju preranu starost dok je drugi, Sergej (u veoma dojmljivoj interpretaciji već iskusnog Sergeja Puskepalisa), gotovo potpuno manijakalni „čovek od posla“ koji se instinktivno hvata i uloge očinske figure kojoj se, sa druge strane, iskreno nada kada ga kod kuće dočekaju žena i sin. To dvoje će i biti inicijalni pokretač priče jer vest o njihovoj tragediji Pavel nikako neće uspeti da saopšti Sergeju iz straha kako za njegov tako i za svoj život. Strah i sumnja neminovno rađaju laži, a kada se krene njihovim putem, povratka nema...
Popogrebski čitavu napetost u odnosu između ova dva karaktera slika na zadivljujuće reduciran i stilski precizan način ne dozvoljavajući da nam promakne niti jedna reakcija svakog od njih, a savršeni trenuci u kojima se sa širokog plana prelazi na krupni plan lica ili ruku i na taj vrlo sveden način prikazuju duboka psihička previranja u svojoj intimnosti, evociraju najbolje momente iz filmova Bruna Dimona. Sa druge strane, dugi, statični kadrovi beskrajnih arktičkih polja, zimogrožljivih do svoje iskonse srži i naturalističke scene jedenja ribe ili kupanja predstavljaju odličnu dopunu stanju „izgubljenih duša“ na pustom zimskom ostrvu čiju izolovanost remeti jedino jedna radio stanica preko koje daleki, šuštajući glasovi prenose najteže moguće vesti.
Potpuna ogoljenost čovekovih osećanja na velikom terenu, ali „na male golove“ predstavljena je kroz kaurizmakijevsku zapitanost o (be)smislenosti međuljudskih odnosa koji doživljavaju svoju najnižu tačku raskrinkavanja u neprijateljskom okrilju prirode, a koja „samo“ suptilno podstiče nagone koji čuče u svakom od karaktera ne bi li ih odvela na provaliju istinskih osećanja iz kojih se posle treba sam izvlačiti na obale iole prihvatljive razumnosti. Razumnosti koja to, naravno, nije što će i obojici likova ove neverovatne psihološke drame na kraju biti i više nego jasno.
