Nezaobilazni KALVIN I HOBS
Feb 02, 2020
Nezaobilazni KALVIN I HOBS
Darkwood, System Comics / 2019
10
*****
5
...ili:
Zašto je KALVIN I HOBS najbolji strip u poznatom univerzumu?
Ne, ozbiljan sam. Stvarno to mislim. KALVIN I HOBS je najbolji strip meni znan, i verovatno nešto najviše-najdublje-najzabavnije-najduhovitije-najdirljivije-najrelevantnije-najduševnije što se tom formom može postići.
Površnom posmatraču može se učiniti da je to samo još jedan od onih stripića u kaiševima, da se razonode čitaoci dnevnih novina između crne hronike i još crnje ekonomije, nešto lagano o nestašnoj dečurliji i njihovim vragolijama, kao Čarli Braun, Denis Napast itsl.
Ne, nije tako. Što se mene tiče, KALVIN I HOBS uopšte ne spada u taj žanr, niti u taj univerzum, a kamoli u istu rečenicu sa pomenutima – koji, da se razumemo, nisu bez svojih draži, ali come ON, to je sve bledo i nebitno kad se stavi, ako se stavi, uz KALVINA I HOBSA. Zato, kažem, ne treba ih stavljati zajedno: nije pošteno prema drugim stripovima. Kao što ne možete svakog dramopisca odmah da mećete pored Šekspira i upoređujete čiji je veći (dramski talenat).
Ne, nije tako. Što se mene tiče, KALVIN I HOBS uopšte ne spada u taj žanr, niti u taj univerzum, a kamoli u istu rečenicu sa pomenutima – koji, da se razumemo, nisu bez svojih draži, ali come ON, to je sve bledo i nebitno kad se stavi, ako se stavi, uz KALVINA I HOBSA. Zato, kažem, ne treba ih stavljati zajedno: nije pošteno prema drugim stripovima. Kao što ne možete svakog dramopisca odmah da mećete pored Šekspira i upoređujete čiji je veći (dramski talenat).
U čemu je čarolija KALVINA I HOBSA? Ni sam nisam siguran da ću uspeti da je uhvatim, ili joj makar i priđem, ali barem ću umreti u pokušaju.
KALVIN I HOBS se bavi najvećom temom koja postoji, i to čini na vrhunski, nedostižan, čaroban način. A koja je to tema, pitate? Tema je: IZGUBLJENI RAJ. Odnosno, detinjstvo. Još preciznije, dečaštvo.
Samo se vi smejte, ali ja ovo mogu da potpišem: Bil Voterson je Milton našeg doba, a KALVIN I HOBS je – da! – naš sekularni, post-smrt-boga IZGUBLJENI RAJ.
Milton nam je dao jednog od dva ultimativna predmoderna književna junaka, Lucifera (drugi bi bio Faust). I još gomilu bljutavih, dosadnih, bezličnih Adama, Eva, goody-two-shoes anđela i arhanđela... da se na njihovoj pozadini još oštrije ocrta veličina Lucifera. Darken'd so yet shone above them all th'archangel, itd.
Voterson nam je dao jednog od dva ultimativna postmoderna književna junaka, Kalvinaihobsa (drugi bi bio Kafkin „K.“). I još gomilu bljutavih, dosadnih, bezličnih tata, mama, goody-two-shoes odlikašica i učiteljica... da se na njihovoj pozadini još oštrije ocrta veličina Kalvinaihobsa.
Šta je, više se ne smejete? Više ne mislite da se zezam?
Rekoh već, u ZAVODNIKU – ako Raj uopšte postoji, to nije mesto, nego vreme. Detinjstvo. Virgin field pregnant with possibilities, kako to reče jedan nadahnuti u genijalnom oksimoronu (mada traćeći ga na nešto drugo). Vreme pre Pada, kada mislimo da možemo sve, pa stoga i možemo sve (i biti i raditi).
Vreme bez vremena (prolaznosti, otkucavanja zlog časovnika); bez smrti... Doba svemoći. Uživanje u mehuru od sapunice koji nas privremeno skriva od spoznaje u kakvom smo se Paklu, zapravo, našli – u kakvom se kosmičkom Aušvicu, u stvari, igramo.
Što reče Dimbo, Doba nevinosti.
U tom dobu je koren svega valjanog što, eventualno, može od nas da pretekne i zadrži se, pa makar i u razblaženom obliku, u onom patološkom stanju koje nazivamo odraslost, ili „zrelost“. Nikada, u odraslom dobu, nećemo biti tako dobrodušni, tako čisti, tako otvorenooki, vedri, razdragani, živahni, živi, kreativni, maštoviti, humani, niti tako blentavi, tako ludački-srljajući smeli i za-druge-nebrigajući, blaženo lišeni one paklene mantre tzv. odraslih: „Ju, šta će ljudi reći ako to kažem/uradim/budem...?“
Što reče Lavkraft, „Adulthood is Hell.“
Naravno, postoje Nevolje i u tom i takvom Raju: neke dolaze spolja, u vidu ograničenja kakva oličavaju roditelji i škola, ali i mas-mediji, pre svega televizija (da je Kalvin crtan danas, a ne pre nekoliko decenija, zajedno sa TV-om bili bi karikirani i tzv. pametni telefoni kao zle sprave za zaglupljivanje dece)...
Neke dolaze iznutra, jer ipak, i slatki krokodilčići su ipak samo maleni krokodili, a i deca su ipak mali ljudi („dete je otac čoveka!“), i kod njih takođe možemo naći korene i netrpeljivosti, samoživosti, pakosti i drugih osobina koje se, pametnim odgajanjem, mogu suzbiti ili bar svesti na minimalnu meru.
U svakom slučaju, sve ovo što rekoh ovako uopšteno u gornja dva pasusa, KALVIN I HOBS prikazuje, inscenira, dramatizuje – na pronicljive i prodorne načine koji su istovremeno gorki i slatki, duhoviti i pametni i pomalo, ponekad, i tužni, ali zapanjujuće, u tom kontekstu koji to maltene sam od sebe priziva, lišeni patetike i šmerca. Homerova maksima „Smešno je zato što je istinito“ nikad se i nigde ne bi bolje mogla primeniti nego upravo na strip KALVIN I HOBS.
SVE o tom Izgubljenom Raju – i lepo i manje lepo i problematično i tužno i smešno – sve što treba znati, kazuje nam Voterson, ALI, najveća čarolija je u tome što to ne pravi posredovano, kroz zatamnjeno staklo, iz vizure odraslog (iako on to nominalno, formalno, po ličnoj karti, jeste). Dok čitate K&H nemate tu glazuru sete i melanholije Izgubljenog Raja, nego ste bačeni, neposredno, živo, naživo – pravo TAMO, pre nego što je postao izgubljen.
To je zato što je Voterson u onoj manjini tzv. zrelog (za šta?) čovečanstva koja nije ubila dete u sebi: njegova vizura je dragocena poput vremenske kapsule koja je magično bačena u to Vreme pre vremena, odakle prenosi žive, direktne snimke i beleške, nama, s druge strane barijere, i bar načas nas vraća TAMO, odnosno reanimira, u nama, leš dečaka koji smo nekad bili, pre nego što smo ga zadavili kravatom.
Voterson nije čiča koji piše neke fejk kakti „dečje“ likove koji misle i govore kao odrasli, ili još gore, onako kako odrasli misle da deca govore i ponašaju se: Voterson je dečak u telu čiče koji nam je slao direktne izveštaje iz Izgubljenog Raja, neprocenjive zato što retko dolaze, ako uopšte dolaze, u tako čistom, neokrnjenom, nerazblaženom obliku.
Dobro, okej, to oko Raja je sada valjda jasno; ali šta je sa likom Kalvinihobsa?
Kalvin i Hobs je, pored svega ostalog, i jedna predivna saga o lepoti i važnosti prijateljstva – tim dirljivija (i mračnija) ako imamo na umu da je to priča o prijateljstvu jednog dečaka sa samim sobom, odnosno sa svojim zamišljenim prijateljem – dakle, alter egom.
Samo polako, pustite da vam to dođe sasvim do pameti: iz ugla odraslih, Hobs je samo jedna plišana lutka u obliku tigra. Iz ugla deteta to je živi lik, dečakov najbolji prijatelj, i savršeni sparing partner (obično je on onaj racionalniji, manje nezreo, manje samoubilački, manje uništiteljski) za biti-il'-ne-biti odnošenje prema ostatku sveta i za njegovo odmeravanje.
Za razliku od one bulumente dečurlije kojom je Čarli Braun okružen, Kalvin nema drugare. Kalvin ima Suzi, dosadnjikavu odlikašicu u koju je potajno zaljubljen, ali s kojom dečački trapavo ne uspeva da uspostavi interakciju drugačije nego kroz antagonizam – njegovo udvaranje obično se, tokom zime, ogleda kroz grudve kojima je zasipa, a tokom ostatka godine kroz pokušaje da je zgrozi morbidno-nadahnutim opisima svoje užine. I Kalvin ima Moa, školskog siledžiju, tupavog klineandertalca koji mu otima pare za užinu, gura ga s ljuljaške i na milion drugih načina mu zagorčava život.
To je, od društva, sve. To – i Hobs. Plišani tigar koji je Kalvinu najbolji drug.
Tim pre što je i ostatak univerzuma protiv njega: trpeljivi, ali ipak dosadnjikavi roditelji, matora učiteljica, suvoparni direktor, cinična bebisiterka – niko od njih njega ne razume, osim Hobsa. Ne, nije lako Kalvinu, tako samotnom. Imaginarni prijatelj se obično javlja kao posledica neke vrste traume, kao u ISIJAVANJU.
Srećom, Kalvinova trauma nije tako drastična kao Denijeva: ovde se ne dolazi do REDRUM faze. Njegov ćale je, istina, često doveden do ivice ludila upravo nestašlucima svog potomka, ali ipak je zadivljujuće koliko, uprkos svemu, uspeva da održi zdrav razum i samokontrolu pred nekim od extremnijih ispoljavanja Kalvinizma.
Mislim, ipak je to Amerika, gde postoje i neki moderni roditelji i principi vaspitanja, i nek kenja ko šta hoće, ali srpski Kalvin bi, za pokušaj onih ludorija, smesta dobio po dupetu, ako ne i po obrazu (šljas!), jer ovde je „batina iz Raja izašla“ i njome se Raj iz umova dece sistematski isteruje, jer „mora da se zna ko kosi a ko vodu nosi“, jer „otac je uvek u pravu“, jer „dok jedeš moj 'leba i pod mojim krovom spavaš ima MENE da slušaš!“ i jer „ako ti se ovde ne sviđa, idi gde ima bolje!“
Kalvin je srž, kvintesencija one varnice dečačke neobuzdanosti, vragolaste bezbrižnosti, slobodoljubivosti iznad svega, nesputanosti i mržnje prema svim okovima i ograničenjima, gnušanja pred svakom konvencionalnošću, pravilom, zakonom, zabranom, konformizmom. Kalvin je armija-u-jednoj-osobi: neobuzdani Pokret otpora svetu odraslih i svemu što ovaj oličava. On neće da vezuje kravatu i da zalizuje kosu za sliku razreda – on hoće da jurca po livadama i, kad ima, po snegu, po blatu, čupav, prljav, neuredan; čak i njegova „frizura“, sa oštrim čupercima, simbol je njegove razbarušenosti, njegove neuklopivosti u uravnilovku „urednosti“.
Kalvin je ŽIVI, varničavi, energični prototip Pisara Bartlbija i njegovog „Ja radije ne bih (taj vaš svet, takav kakav je)“ – dakle, on je Bartlbi pre nego što je ovaj pustio da zadave dečaka u njemu i pretvore ga u Mrtvo Puvalo u tamo nekoj mrtvoj kancelariji (poput one u koju njegov poslušni, savršeno-uklopljeni, sasvim odrasli i zreli i racionalni otac svakog dana odlazi).
Ukratko rečeno, KALVIN I HOBS je nezaobilazni strip ne samo za ljubitelje stripa nego i za one koji to nisu – za sve koji su se prepoznali u ponečemu od gorerečenog, koji su zadržali ponešto od deteta u sebi i ne stide se da to, makar izokola, čitajući strip, pa još ovakav, priznaju. Ovo je više od stripa: ovo je jedan od temelja savremene kulture i umetnosti. Bez njega je svaka kućna biblioteka koja drži do sebe – neoprostivo falična i krnja.
Povod za ovu tiradu je nedavno izašlo izdanje Darkwooda i System Comicsa: tvrdi tom suve genijalnosti pod naslovom NEZAOBILAZNI KALVIN I HOBS.
Ovo, NEZAOBILAZNO, izdanje Votersonovog klasika pripremljeno je sa digitalno obrađenim materijalima, novim prevodom, nedeljnim tablama štampanim u koloru, u povećanom formatu i najluksuznijoj opremi. Zbirka NEZAOBILAZNI KALVIN I HOBS sadrži sve stripove iz prve 2 originalne kolekcije – Kalvin i Hobs (1987) i Nešto balavi pod krevetom (1988), kao i šaljivi dragulj gotske strave, poemu Grozni nokturno!
Sve je to preveo Mika Jovanović, vrlo respektabilno. Verovatno najbolje što se to može a da ne dižemo iz groba Vinavera. Jer, KALVIN I HOBS je čista poezija (u najboljem smislu te reči!), i preneti tu sočnost i vrcavost i naći uvek i svuda Pravu Reč veliki je zadatak (i obaveza!) – i Mika se junački s time izborio i pružio više nego zadovoljavajući prevod. Odnosno prepev. Numerički iskazano: 9/10. S tim što uopšte ne pretendujem na to da bih npr. ja to uradio bolje. Ili iko drugi, sada i ovde. Ili da je 10/10 uopšte fizički moguće...
Obavezni zavir imate na sledećem linku - ovde.
Recenzija je originalno objavljena na blogu The Cult of Ghoul.
