Wilco - Ode to Joy [2019]
Wilco, već poodavno, sasvim zasluženo, ima status benda koji jednostavno ne ume da snimi loš album. Nije svaki njihov album do sada apsolutno remek delo, tako nešto je nemoguće očekivati od bilo kog muzičara. Ali je svaki njihov album od prethodnih deset bio najmanje jedna dobra ploča, koja se svakom od njihovih fanova više ili manje dopada u zavisnosti od ličnih afiniteta.
Generalno gledano ne postoji mnogo razlike ni sa jedanaestim albumom „Ode to Joy“ koji se savšeno uklapa u sve što su do sada Wilco i Jeff Tweedy stvorili. Od njihovog prethodnog albuma „Schmilco“ prošlo je 3 godine. Za to vreme bend je bio na pauzi, što je svakom od muzičara dalo vremena da se posveti svojim projektima. Jeff Tweedy je recimo u poslednje tri godine objavio dva solo albuma „Warm“ and „Warmer“.
Bend se okupio početkom ove godine kako bi snimili „Ode to Joy“ koji je objavljen početkom oktobra.
„Bright Leaves“ koja otvara album, sazdana je od istančanih, kompleksnih i nenametljivih zvučnih slojeva nad kojima dominira upečatljiv ritam Glenna Koechea. „Before Us“ je u sličnom tempu, kojoj odlična pedal steel gitara donosi nežnu folk atmsoferu, koja se nastavlja i na „One and a Half Star“.
„Quiet Amplifier“ je tiha i snažna u svojim fino istkanim suptilnim melodijskim linijama i slojevima. Gitara Nelsa Clinea zvuči moćno čak i kada je tiha i kreće se u pozadini. Ima Cline i na ovom albumu preoznatljivih gitarskih momenata koje od njega očekujemo i priželjkujemo u Wilco pesmama, poslušajte samo odličnu „We Were Lucky“.
„Everyone Hides“ i „Hold Me Anyway“ donose malo svetlije i laganije pop momente, „White Woden Cross“ i „Love is Everywhere (Beware)“ zrače bitlsovksom atmosferom. Album zatvara „A Empty Corner“ sofisticirana i melanholična oda usamljenosti.
„Ode to Joy“ je kolekcija jedanaest uglavnom delikatnih downtempo pesama , koja zvuči bolje svaki put kada je nanaovo čujete. I upravo je to glavni recept za uživanje u ovom albumu. Možda vam se on i ne dopadne previše na prvo slušanje, ali reputacija ovog benda zaslužuje da im se pruži šansa iznova i iznova, sve dok njihove pesme ne pronaždju pravi momenat i zasijaju baš kako treba, a to će se pre ili kasnije, posle drugog ili posle šestog preslušavanja sigurno desiti, jer kao što smo napomenutli na početku WIlco ne mogu da omaše.
