Bohemian Rhapsody [2018]
Boemska rapsodija (Bohemian Rhapsody), film, ne pesma, jeste biopik sasvim dostojan svih peripetija i javašluka koji su pratili celokupan kreativni i produkcioni proces.
Da li ovo iznenađuje? I ne baš, imajući sve okolnosti i detalje u vidu.
Zamislite da imate 12, 13 godina, i da ste čuli za neki bend koji je stvarao mnogo pre no što ste se rodili. Slušali ste o njihovoj slavi, pesmama, uspehu, i naprasno odlučite da umesto da slušate albume ili čitate kritike i recenzije, odgledate upravo snimljeni biopik o njihovoj karijeri.
E, baš tako izgleda Boemska rapsodija, biopik o Frediju Merkjuriju i grupi Queen, film pravljen za nove genercije klinaca, sve u svrhu očuvanja mita o stadionskim rokenrol monstrumima iz prošlog veka.
Šteta, jer je Queen iz mnogo razloga važan šraf u istoriji rokenrola.
Verovatno su Rodžer Tejlor i Brajan Mej, bubnjar i gitarista benda, kao nastavljači kakvog takvog koncertnog opusa nakon Fredijeve smrti, imali u vidu status i mit sastava, kada su sa projekta otkačili Sašu Barona Koena, komičara koji je figurirao kao sjajno rešenje za naslovnu ulogu.
Da nevolje budu još veće, usled snimanja smenjen je i reditelj Brajan Singer, a njegovo mesto je došao Dekster Flečer. Ni jedno od ta dva imena nije obećavalo prostojan film, a sve je ukazivalo na to da Tejlor i Mej iz senke kontrolišu unapred zacrtan plan – da umesto kontroverznog i memorabilnog omaža velikoj karijeri, dobijemo blagu, skoro familijarnu viziju Fredijevog života.
Međutim, da bismo imali smislenije zaključke, bitno je znati ko su bili Queen i kakav je njihov realan uticaj na trendove sedamdesetih godina.
U fokus priče stavlja se kompozicija Bohemian Rhapsody, Fredijeva saga o oslobađanju od potisnutog seksualnog opredeljanja i ličnih frustracija nastalih konzeravativnim načinom odrastanja. Višedelna, fragmentarna struktura kompozicije u svom centralnom fokusu ima horsko-operski segment, pokriven falsetima i izuzetnim višeglasjem pre svega Tejlora, Merkjurija i Meja. U filmu se skreće pažnja na problem oko dužine kompozicije (6, umesto standardna radijska 3 minuta), i veliča se operski deo kao nešto neviđeno do tada na rokenrol sceni, i stvar koja je imala nekakav značajan uticaj na muzičku scenu. Indirektno možda, direktno ne.
Iako hit, pre svega zahvaljujući didžejevima širom Evrope, a kasnije vaskrsli hit zahvaljujući filmu Vejnov svet, Boemska rapsodija je primer koji ne potvrđuje pravilo da su i tada, a naročito u dekadi koja je usledila, top-listama vladali pop hitovi sa prežvakanim harmonijama i maksimalno ispeglanim vokalnim solistima.
Tu su mogli autori mnogo bolje. Iako Queen nije izuzetak – njihovi hitovi su u dobroj meri najava pop industrijalizacije osamdesetih, oni su imali specifičan kempi, kičasti šmek, kako na nastupima, tako i u samim kompozicijima, koje su mahom reprezent kreativne raznolikosti samih autora. Nastupi su, naravno, bili definisani Fredijevom teatralnom pojavom i izuzetnim glasom.
Ali, šta je ono što film ne prikazuje, osim što autori žele da poentiraju na slavi benda i Fredijevoj ekscentričnoj pojavi?
Queen su bii pre svega kreativni, individualno izuzetno dobri muzikanti, i pre svega ljudi posvećeni poslu i uspehu u onome što rade. Da, Mej i Merkjuri su povukli celu priču ranih sedamdesetih, ali onda primat preuzima prvo Dikon (sa Another One Bites the Dust, I Want to Break Free, Spread Your Wings...), a potom i Tejlor (Radio Ga Ga, A King of Magic). Imajući to vidu, nazire se zbog čega Queen imaju tako malo smislenih, konceptualno osmišljenih albuma, a tako puno hitova. Jednostavno, svako je vukao svoju priču, i srećom da su imali jedan žanr koji je tu šarenolikost mogao da toleriše.
Ipak, film je nešto sasvim drugačije. Ranjivost biopika kao žanra sagledava se u činjenici da pred sobom imamo glumce koji glume zvezde (a i sami su zvezde, kao Rami Malek), i imaju neprijatnu ulogu da nam dočaraju kako je sve to bilo... a ipak, to nije Fredi, iako je to njegov glas, a i ona koliba u kojoj prave A Night in the Opera izgleda kao jeftina produkciona sapunica.
Ako uspete da progutate priču o nekim klincima, koji na platnu ispred vas već u prvih pola sata naprave muzičku istoriju svirajući pred milionima ljudi širom sveta, na prepunim stadionima, bez da vas smislenom gradacijom ubede u te činjenice, sa željom da ih prihvatite zdravo za gotovo, onda vam nije mnogo bitan kvalitet naracije, ili veština režije, jer Boemska rapsodija jeste samo sladunjav proizvod za brzu razgradnju digestivnog trakta.
Šteta, Queen i njegov frontmen jesu značajan rokerol bend za muzičku istoriju, i oni su kao hit mašina utrli pun velikim stadionskim sastavima kao što su recimo U2 ili Red Hot Chilli Peppers, tako da su svakako zaslužili bolji film.
Ovako, ostali smo uskraćeni za mnogo sitnih detalja, a još više smo uskraćeni za jedno umetničko viđenje velike muzičke karijere, koja je (podsetimo se ponovo) prilično rano i tragično prekinuta. Fredi Merkjuri je otišao sa 45 godina.
