Akustični folk biseri modernog doba
Raspremajući policu sa diskovima (na “mesto pri ruci” dolaze albumi iz ove, dok u zapećak šaljem neke ploče iz prošlih godina) pre neki dan sam naleteo na tri albuma koja su mi obeležila 2011. godinu. U pitanju su ploče za Kurta Vajla, Džoša T. Pirsona i Džeja Meskisa. Šta je to što povezuje ovu trojicu gitarista?
Pored toga što koreni njihove muzike leže u američkom tradicionalnom folku i gitarskom roku, za dvojicu od trojice se može reći da su veliki lenjivci kad je u pitanju periodičnost objavljivanja albuma. Istina, po načinu na koji priča i peva Džej Meskis bi delovao kao lenjivac i da objavljuje ploče istim tempom kao Robert Polard iz benda “Guided by Voices” (za neupućene, Polard godišnje snimi preko pet izdanja), no ako izuzmemo četiri albuma koja je u poslednjih dvanaest godina snimio sa “Dinosaur Jr” ovo je 2011.godine bilo prvo izdanje pod njegovim imenom još od “Free so Free” iz 2002. Ako ćemo cepidlačiti i reći da je “Free so Free” snimio sa pratećim bendom “Fog”, “Several Shades of Why” je tek drugi zvanični studijski album potpisan samo kao Džej Meskis. Nakon ovog albuma Meskis je objavio još dva solo albuma "Tied to a Star" (2014) i "Elastic Days" (2018)
Lenjivac broj dva je Džoš T. Pirson. On je prvi album objavio pre 2001. godine sa bendom “Lift to Experience” (kog je muzička štampa nazivala naslednicima zvuka kog je gajio sastav “Thin White Rope”) sa kojima je stekao kultni status među ljubiteljima žanra amerikana. Zbog toga je 2011. godine njegovo prvo izdanje pod sopstvenim imenom “The Last of the Coutry Gentlemen” dočekano sa velikim nadama. Pirson je prošle godine objavio drugi solo album "The Straight Hits!"
Kurt Vajl je te 2011.godine bio mlad momak pa je imalo vremena da se ulenji, ali ono što ga povezuje sa dvojicom pomenutih je gostovanje na “Several Shades of Why” (Meskis je potpuno očaran njegovom muzikom) kao i nekoliko puta isticano oduševljenje albumom “Texas- Jerusalem Crossroads” Džošovih “Lift to Experience”. Vajl se ipak nije ulenjio i od albuma "Smoke Ring for My Halo" objavio još tri albuma i postao jedan od najznačajnijih muzičara današnjice.
Kada se malo uozbiljimo, shvatićemo da velike pauze između njihovih albuma nemaju toliko veze sa lenjošću koliko sa obavezama, sticajem okolnosti ili perfekcionizmom. Koliko je ta njihova težnja ka savršenom zvuku dala rezultata te 2011. godine, govori podatak da njihovim tadašnjim izdanjima pričamo i osam godina kasnije.
Ovaj Kurt Vajl je isti kao onaj iz 2008. koji u svojoj sobi snima debi album sa nepostojećim budžetom, samo što je sada sobu zamenio studijom. Time je postigao da zvuk njegove gitare bude mnogo čistiji, a samim tim je i njegov dar više došao do izražaja.
Slušajući ovaj album 2011. godine jasno ste mogli prepoznati potencijal kojim ovaj mladi momak zrači. Sav taj potencijal je došao do izražaja na albumu “Wakin on a Pretty Days” i koji je svakako kruna Vajlove karijere. Za to njegovo remek delo bio je spreman svako ko je otkrio lepotu ploče “Smoke Ring for My Halo” dve godine ranije.
“Last of the Country Gentlemen” je snimljen u Berlinu i to za samo dva dana. Za razliku od bučnih “Lift to Experience” Džoš je ovde sam sa akustičnom gitarom (tek u jednoj ili dve pesme čujemo violinu), no tematika njegovih stihova je ista kakva je bila dok je svirao u Lift to Experience” – biblijska.
Kvalitet ovog albuma leži u neposrednosti i iskrenosti koja se čuje u gotovo svakom tonu, no te osobine se podrazumevaju kada je reč o Džošovoj muzici generalno. Njegova najveća mana su preduge pesme: album traje skoro sat vremena, ima 7 pesama, od kojih samo 4 zajedno traju 45 minuta. Šteta što Džoš nije na sve pesme primenio sličan recept kao u “Country Dumb”, u kojoj pored njegove gitare čujemo i violinu koja podseća na muziku benda “Dirty Three”, te nam tih 10 minuta prođe vrlo brzo.
“Last of the Country Gentlemen” je ogoljen, sirov, minimalan i iskren. No, pošto je reč o čoveku koji je napisao album “Texas-Jerusalem Crossroads” (a koji potpisnik ovih redova smatra jednom od 50 najdražih ploča koje je čuo u svom životu), priznajem da sam očekivao malo više.
Najavljen kao akustični album, bilo je logično očekivati nastavak ploče iz 1996. “Martin + Me”. No, za razliku od tog albuma “Several Shades of Why” je mnogo bogatiji, što instrumentalno, što produkcijski. A i logično je što je tako – nakon povratka “Dinosaur Jr” jasno je da Meskisa ne muče ekonomski problemi i da sebi može priuštiti multiinstrumentaliste zvučnih imena.
Tako ovde pored njegove akustične gitare koja dominira čujemo flautu, klarinet, violinu, kao i klavir, a njih sviraju Meskisovi gosti, koje pored pomenutog Kurta Vajla, čine Kevin Dru iz kanadskog benda “Broken Social Scene”, Ben Brajdvel iz grupe “Band of Horses”, kao i članovi post rok benda “Silver Mt. Zion”.
“Several Shades of Why” je na granici između klasičnog akustičarskog Meskis zvuka i britanskog folka iz sedamdesetih kog je producirao Džo Bojd (isti onaj koji je sarađivao sa Nikom Drejkom, Ričardom i Lindom Tompson, odnosno sa Vašti Banjan). Nežan, romantičan i siguran u sebe - gotovo kao sam Meskis.
