Pixies - Beneath the Eyrie [2019]

Pixies
Beneath the Eyrie
BMG/Infectious / 2019
8.5
8

Kada su se Pixies ponovo okupili 2012.godine, delovalo je da je to potez muzičkih legendi koje pokušavaju da na račun stare slave uzmu još po neki dolar. I nema apsolutno ništa loše u tome. Posebno kada je neko tako veliki i bitan bend za nezavisnu muziču scenu kakav su Pixies. Nakon najave da originalan ćlanica Kim Deal napustila bend kako bi se posvetila solo karijeri i svom drugom bendu The Breeders sudbina Pixiesa nije delovala ružicasto.

Ali samo nakon godinu dana, 2014.godine Pixies objavljuju album „Indie Cindy“, njihov prvi još od albuma „Tromp Le Mond“ (1991) i prvi bez Kim Deal za bas gitarom. Na ovom albumu za bas gitarom bio je Simon "Dingo" Archer, bivši član britanskih post pank legendi The Fall.

Najčešća reakcija u raznoraznim, nekada nezavisnim i poštenim muzičkim medijima, sada već poodavno pod kontolom velikih muzičkih korporacija bila je da Pixies nemaju više šta da ponude. Ruku na srce taj njihov povratnički album je i bio prilično bledunjav i anemičan, ali sam ja lično ipak bio veoma zahvalan na njemu, jer mi se ukazala prilika da po prvi put gledam jedan od svojim omiljenih bendova iz mladosti, uživo na turneji koja je pratila taj album. Za bendove poput Pixies, mnogo je manje važno da li imaju nešto novo da ponude, već ono što donose iz svojih najboljih dana.

Sledeći album „Head Carier“ je bio evidentno bolji od prethodnog ali i dalje daleko od njihove zlatne ere. Od ovog albuma stalni član benda postaje basistkinja Paz Lenchantin, koja je nekada svirala sa A Perfect Circle, Zwan, Queens of the Stone Age.

Uzevši iskustvo sa prethodna dva albuma moram da priznam da, od trećeg albuma ponovo formiranih PixiesaBeneath the Eyrie” nisam očekivao, u najboljem slučaju, ništa vise od prethodnog albuma i seta pesama u kojima će se povremeno osetiti odraz onih blistavih Pixiesa  sa kraja osamdesetih.

Na moje veliko znenađenje i zadovoljstvo potpuno sam pogresio. “Beneath the Eyrie” je svakako najbolji album u novoj eri ovog benda i album na kome se više nego oseća duh onih starih Pixies.

Album otvara “In the Arms of Mrs. Mark of Cain” na kojoj se već da osetiti upravo ono što sam bar ja od ovog benda očekivao. Ne izmišljanje tople vode, “reinventovanje”, eksperimentisanje ili kakva god milenijalsko/hipsterska glupost je sad u trendu već svi oni muzički elementi po kojima je bend I postao prepoznatljiv i omiljen, što se još vise da osetiti i čuti u sledećoj “On Graveyard Hill”.

Ovo je i najbolja pesma  koju su Pixies komponovali još od svojih najblistavijih dana, upravo pesma koja reprezentuje sve što ja očekujem od ovog benda, dve melodične gitarske linije, upečatljiva bas linija, čvrst ritam na bubnjevima uz harmonične i energične vokalne deonice.