Relaxer [2019]
Postoji neki skriveni mazohistički poriv kod muškaraca (koji nikada nisu dozvolili sebi da odrastu) za društvenom izolacijom i izopštenjem, koje bi im omogućilo beskonačan broj sati provedenih u magičnom svetu video-igara.
Džoel Potrikas (Joel Potrykus) i njegov prijatelj Džošua Burdž (Joshua Burge) ponovo su ujedinili snage, kako bi nas vratili u 1999. godinu, godinu sumraka video-igara, koje su dominirale osamdesetih.
Relaxer je multilevelno interesantno ostvarenje mičigenskog autora, koji svoja sećanja iz detinjstva verno pretvara u surealne celuloidne fantazije.
Priča nas vodi u malu, zapuštenu dnevnu sobu, gde na kožnom kauču sedi detinjasti 'Baster Kiton' (simbol naivnosti), koji u konstantnoj nemilosti svog starijeg brata, ganja zloglasni 256 nivo legendarnog Pac-Mana.
Ovaj klaustrofobični seting satkan je od dugih kadrova i povremene promene osvetljenja. Kamera mahom kruži kako bi nam se dočaralo lagano propadanje celokupnog enterijera, zajedno sa jedinim subjektom, beskonačno zagledanim u ekran sa kojeg non-stop dolaze zvuci jurnjave Pac-Mana sa veselom družinom.
Potrikas, naravno, koristi puno simbola i metafora, ali kolektivna gejmerska paranoja o milenijumskoj bubi, gliču, koji dovodi do propasti univerzuma, autor koristi kako bi pokazao jedan viši smisao ljudske egzistencije – junakova opsesija i posvećenost ekvivalentni su podsvesnoj ljudskoj potrebi, da se prelaskom na novi nivo postigne resetovanje loših sećanja i stvari poslože na generalno zadovoljavajuću sadašnjost, što je naravno iluzija koja gotovo uvek vodi u zamku i propast.
Relaxer je nešto najbolje što američka indie produkcija može da ponudi, delo zaokruženo i osmišljeno da postojano stane iza primarne ideje, koja se nakon toga, u savršenom skladu sa originalnom umetničkom vizijom, razvija u modernu fantaziju o poremećenim društvenim i moralnim postulatima sa kataklizmičnim posledicama.