DUŠAN MAKAVEJEV - BALKANSKI MAJSTOR AVANGARDE
Istorija svetske kinematografije zapamtiće mali broj autora sa Balkana, ali će jedno ime svakako svetleti posebnim sjajem - Dušan Makavejev je bio jedan od onih autora, koji je prateći žanrovska kretanja sve svega u Francuskoj, šezdesetih godina doneo tako željenu slobodu izraza u jugoslovenski film.
Iako je krenuo još krajem pedesetih godina sa kratkim i dokumentarnim formama, Makavejev će zapravo tek u narednoj dekadi izgraditi stil pod uticajem francuskog Novog talasa, i njegov prvi dugometražni film pokazaće o kakvom se talentu radi.
Čovek nije tica nije samo prezentovao u najboljem svetlu glumački potencijal Makavejevih budućih muza Eve Ras i Milene Dravić, već je na mikroplanu poslužio i kao savršena stilska vežba autoru da se poigrava sa različitim formama. Iako nominalno sagledavan kao oštra crnotalasna satira i pokazatelj trulosti komunističkog sistema u okvirima multikulturalne radničke zajednice (rudnik), Čovek nije tica zapravo memorabilan postaje nakon scene u kojoj Milena Dravić proživljava gotovo orgazmično uzbuđenje dok Boris Dvornik crevom poliva šoferšajbnu kamiona u kome se nalazi junakinja. (scena će poslužiti i kao osnova zvaničnog postera) Iako postoji prenaglašena simbolika, ova scena će samo u sitnijim deteljima najaviti otvaranje teme seksualnosti u jugoslovenskom filmu, teme zbog koje će Makavejev u budućnosti biti zabranjivan.
Nakon debija uslediće prvi pravi masterpis.
Ljubavni slucaj ili tragedija sluzbenice P.T.T. jedan je od onih filmova koji spada u red obavezne filmske lektire za filmofile iz dekade šezedetih godina prošlog veka.
Tragikomedija, politička satira, esej-film, seksi komedija, sve je to Makavejev hrabro upakovao u memorabilan odgovor na avangardne filmske trendove, ne libeći se da erotiku i nemoral upakuje u savršen filmski ugođaj vredan svake minute. Bilo je to prvo brkanje u oko establišmentu uljukanom u paučinu socijalističke uravnilovke.
Da bi se donekle iskupio za svoje ideje koje nisu bile u skladu sa konzervativnim strujama u postojećem prokomunističkom establišmentu, Makavejev će vaskrsnuti delo pravljeno tokom nacističke okupacije. Film Nevinost bez zaštite evociraće uspomenu na Dragoljuba Aleksića, akrobatu, entuzijastu i posvećenika umetnosti, kroz montirane kadrove njegovog filma snimanog četrdesetih u okupiranom Beogradu, ali i kroz svedočenja preživelih učesnika tog suludog dramskog pokušaja.
Zabranjivan tokom okupacije, Aleksićev film će paradoksalno doživeti sličnu sudbinu i nakon rata, zbog takozvane saradnje sa okupacionim snagama.
Ipak, to neće sprečiti žiri Berlinskog festivala da Makavejev trud nagradi gran-prijem 1968. godine.
Sve ovo je bilo zagrevanje za autorovo kapitalno delo - posvetu Vilhelmu Rajhu, kroz film W.R. Misterije organizma.
Slično Ljubavnom slučaju, metoda esejističko-narativnog pristupa režiji obilato je pristupna i u Misterijama. Međutim, za razliku od krimi zapleta od Ljubavnog slučaja, Makavejev u Misterijama totalno odbacuje narativnu susptancu u korist forme, nalik filmovima Žan-Luka Godara. Makevejev omaž Godarovom Le Chinoise više je satirično ismejavanje komunističke ideologije kroz povezivanje sa autoritarnim i totalitarnim vladarima, odnosno beskompromisno obračunavanje sa kvaziliberalnim strujama u bivšoj Jugoslaviji, nego li anarhistični prikaz potisnute seksualnosti i njeno potencijalno destruktivno dejstvo kada se sudari tradicionalni konzervatizam sa anarho-levičarskim liberalizmom.
Paradoksalno film je dočekan na nož cenzure više zbog otvorenih scena golotinje, seksa i nasilja, nego li zbog svoje transparentno kritičke političke agende.
Makavejev je to kasnije razumeo, i nikada nije uređenje kapitalističkih država idealizovao u odnosu na socijalističku Jugoslaviju, jer će i sam biti jednako žrtva cenzure na zapadu, kao i u svojoj rodnoj Jugi.
Tokom sedamdesetih Makavejev će se naći (slično Godaru) u procepu koji će nastati između žanrovaca i autora koji će pratiti stil najuspešnijih evropskih reditelja kao što su Felini ili Bergman. Omniprisutnost golotinje i seksa u modernoj kinematografiji, njeno stapanje u žanr seks-komedije, te eksploatisanje krvi i golotinje na palpičan način u horor filmu, biće daleko od visceralnosti Makavejevih vizija i ideja.
Iako i sam vrlo eksplicitan u svojim filmovima (Sweet Movie, Wet Dreams), Makavejev ne uspeva da nađe meru koja će zadovoljiti kritiku i publiku, ali će to svakako donekle skrenuti pažnju na njegove ranije radove, i doneti prijateljstvo sa legendarnim filmskim kritičarem Rodžerom Ibertom, čovekom koji će otvoreno podržati radove mladog Jugoslovena, uraditi legendarni intervju i biti jedan od glavnih glasnogovornika retrospektiva Makavejevih filmova u Americi.
U budućnosti će puno velikih reditelja debitovati, praviti odlične filmove, biti hvaljeni i nagrađivani, ali niko, nikada u jugoslovenskoj kinematografiji neće doseći visceralnost i prefinjenu eseističko-filozofsku estetiku filmskih dela Dušana Makavejeva.
