Still Corners - Slow Air [2018]
Tokom prošle godine, ponajviše tokom prve polovine, kad god bih slušao muziku na YouTubeu, veoma često bi mi prvi preporučeni sledeći klip bila pesma benda Still Corners. Verovatno je marketing benda uradio neki dobar posao, jer ja njih pre toga nisam nešto preterano slušao, a gotovo sam siguran da ih nikada ranije na YouTubeu nisam gledao. Pa opet algoritam koji stoji iza odabira sledeće preporučene stvari uporno je njih nudio, i to je postalo toliko dosadno da sam na kraju odlučio da preslušam.
Still Corners su nekako uvek prolazili ispod mog muzičkog radara sa svojim prethodnim izdanjima. Prethodna tri izdanja „Creatures of an Hour“ (2011), „Strange Pleasures“ (2013) i „Dead Blue“ (2016) imam u kolekciji ali sam ih pažljivije preslušao tek ove godine. Ispalo je da su Still Corners jedan od onih pristojnih bendova koji se poptuno nezasluženo izgube izgube u moru muzike.
Still Corners su 2007.godine, u Londonu osnovali Tessa Murray (vokal) i Gregg Hughes (multi-instumentalista i producent). Rad na ovom albumu pratile su izvesne promene u njihovom životu, ponajviše promena mesta stanovanja, iz Londona preselili su se u brda u okolini Ostina, u Teksasu.
Still Corners nisu mnogo toga menjali u svom zvuku. I dalje je u osnovi atmosferični, dream pop koji su oni sa svakim albumum sve više usavršavali i nadograđivali što se može primetiti na prošlogodišnjem albumu „Slow Air“, koji, pak od slušaoca zahteva malo vremena , pa i prave atmosfere kako bi otkrio sve svoje dobre strane.
U njihovoj muzici mogu se primetiti uticaji bendova poput Mazzy Star, Beach House, Widowspeak pa i synth popa 80ih i benda Cocteau Twins. Neke od pesama poput „In the Middle of the Night“, „The Message“, „Welcome to Slow Air“, „Black Lagoon“ ili „Dreamlands“ krase veoma dobre melodije, odlični aranžmani, zvonke gitarske linije i sanjivi vokal uvlače vas u intimnu atmosferu koja vas hvata na prvo slušanje. Ostale pesme su u manje više istom tempu, sazdane od sličnih muzičkih motiva, pa povremeno imate utisak ponavljanja.
Kao što sam ranije napomenuo, ovakvi albumi zahtevaju malo više vremena a pre svega posebnu atmosferu kako bi „legli“ na pravi način. Sam album kao celina nema izražene padove u kvalitetu, i sasvim je prijatno izdanje za opuštano slušanje, posebno u onim sanjivim trenucima, bilo da su to snegom okovane zimske noći ili tople, usporene letnje večeri.
