Puppet Master: The Littlest Reich [2018]
Ako verujete rivjuima na vodećim horor sajtovima na engleskom, ovo je vrlo vredan horor sa ludačkim krvavim scenama koji se obavezno mora pogledati, a kao ima i neki podtekst o rasizmu, homo- i ostalim fobijama i netrpeljivostima koje svakim danom sve više rastu u Trampovoj Americi. Pih, kažem ja.
Bez obzira što je scenario pisao isti baja koji je sročio THE BONE TOMAHAWK (po meni precenjeni 3- filmić na koji su svi otkidali pre par godina!), a što se ovde vrlo retko, najviše na samom početku, može naslutiti, i što je koncept na nivou salvete mogao zvučati obećavajuće, ono što smo dobili je JEZIVO neuko, nezainteresovano, mehanički, maltene robotski (ne)režiran film!
Ja stvarno ne pamtim kad sam poslednji put do kraja odgledao nešto ovoliko ravno, školski, bez trunke nadahnuća kamerom zabeleženo – neću reći „režirano“ jer, kažem, ovo kao da je neki algoritam slikao i montirao; ili možda neki šuster, ili kineski turista savatan na ulici kojem su dali kameru u ruke i rekli „snimaj!“
Plus, ne palite se na hajp o preteranim scenama splatera: jeste, prosipaju se tu neka creva i odsecaju glave, ALI, kao prvo, efekti maske su jeftini i slabunjavi. Džaba što su praktični (plastični) a ne CGI, kad su srednje-žalosni.
Kao drugo, sa pomenutom anti-režijom koja jedva da ikada, u svojim najmanje lošim momentima, doseže nivoe smoreno-senilnog Šopole (aka Zdravko Šotra), ne očekujte set-pisove u ozbiljnom smislu reči.
Ima tu pokušaja neukusa na nivou Trome, ali jedina baš dobra fora u tom smislu je kada leteća lutka elisom odseče glavu liku koji piša, pa mu glava upadne u wc šolju i telo mu nastavlja s pišanjem, po sopstvenoj glavi.
Ima i scena u kojoj se lutka trudnoj crnkinji zavuče sleđa, prođe kroz stomak i iz njega izvuče fetus, ali je to podriveno (sic) osrednjim efektima a naročito nepokretnom lutka-bebicom i uopšte loše slikanom i režiranom scenom.
Da, znam da ima onih koji će reći: „Wow, pa to je genijalno! Moram to da gledam!“ Ali ja bih vam savetovao da radije potražite te scene na jućubu ili tako negde, isečene, ako vam je baš do toga, nego da trpite sat i po ovog amaterski napravljenog sranja samo zbog tih 10-20 sekundi.
Što se drugih motiva za gledanje tiče: Udo Kir se pojavi samo u prvih pet minuta pa iščezne, a Barbara Krampton u nešto većoj „ulozi“, mada ne glavnoj, već je smorila sa svojim pojavljivanjem u svakom drugom jevtinom hororčiću u zadnjih par godina, uvek sa istom frizurom ili perikom (i baš me briga što je igrala i u prvom delu ove neshvatljivo popularne serije; ovde je skroz bleda i neupečatljiva).
Ko to voli, tu je i Majkl Pare koji deluje skroz braindead, na auto-pilotu, sa potpuno fletlajn kazivanjem tih ionako glupih dijaloga koji su mu dati: znači, odrađivanje za sve pare, tj. za svih 100 dolara koje mora da su mu platili za ovaj produženi kameo (a ne vredi ni toliko).
O podtekstu, o lažnoj „kontroverzi“ navodne političke nekorektnosti (lutke dele naci-ideologiju i ubijaju nacistima nepoželjne: jevreje, gejeve, cigane, crnce itd) ili bilo čemu sličnom, OVDE, u ovom neuko otaljanom trešu – zaista ne bih. Zaobići!
PS: A zašto sam uopšte gledo ovo gomno, pa još do kraha? Pa, pre svega zbog tog precenjenog scenariste i reditelja, S. Krejg Zalera (radio i meni takođe neuzbudljivu, ravnu GUŽVU U BLOKU 99), zatim zbog fame o grdnom splateru, i najzad, do kraja izdržah jer sam ga gledo u društvu, pa sam se s drugarom zabavljao secirajući sve te budalaštine naživo.
Na kraju balade, valja reći da je ovo film u poređenju s kojim Tromin POULTRYGEISTizgleda kao Hičkokove PTICE!
Recenzija je originalno objavljena na blogu TheCultOfGhoul.
