Woody Shaw - poslednji reformator džez trube
Ako se za neku džez legendu može reći da je bio ispred svog vremena, i da za života nije dovoljno vrednovan spram kvaliteta, znanja i ukupnog nasleđa koje je ostavio za sobom, onda je ime trubača Vudija Šoa verovatno jedno od prvih koje će pasti na pamet svakog iskrenom i pravom ljubitelju džez muzike.
Jednostavno, za nekog ko je u ono vreme prepoznat kao poslednji veliki reformator trube, istorija muzike je ostala dužna veličini i delu ovog ingenioznog muzičara.
Obdaren fotografskom memorijom i savršenim sluhom, Vudi Šo je bio vrstan improvizator, kompozitor i vođa sastava, ali njegove muzičke prednosti u odnosu na većinu ostalih kolega, s obzirom na njegovu tragičnu sudbinu, ispostaviće se manje kao blagoslov, a više kao kletva.
Rođen na Božićno veče 24. decembra 1944. godine, u Lorinburgu u Severnoj Karolini, Šo praktično prve svoje mesece života provodi u Njuarku, u Nju Džerziju, jer su se njegovi roditelji ubrzo nakon Vudijevog rođenja preselili.
Vudijev otac, Vudi Šo Senior, i sam aktivan muzičar kao vokal u gospel horovima, usmerava sina na bavljenje ovom umetnošću. Svoje prve muzićke lekcije Vudi Junior steći će u čuvenoj Klivlend srednjoj školi, kod legendarnoj profesora Džeroma Ziringa.
Ziring će Vudija, koji je već sa 14 godina bio praktično virtuoz na trubi, usmeravati ka legendarnom Džulijardu, međutim, igrom sudbine Šo će završiti svoje studije na Visokoj umetničkoj akademiji u Njuarku, koju su u ono vreme pohađali saksofonista Vejn Šorter, pevačica Sara Von i organista Leri Jang, sa kojim će Vudi par godina kasnije snimiti kultni klasik Unity.
Nakon studija Šo nalazi prvo značajnije zaposlenje kao trubač u orkestru latino perkusioniste Vilija Boboa, gde će raditi sa jednim od svojih najvernijih prijatelja, klaviristom Čikom Korijom.
Međutim, Šoov jedinstven muzički izraz i harmonski koncept doći će na talasima kompleksnih muzičkih sekvenci Erika Dolfija, i na postulatima prethodnog Dolfijevog trubača – Bukera Litla, na čije će mesto Šo doći nakon tragične Litlove smrti u 23-oj godini života.
Erik Dolfi će sa Vudijem snimiti jedan od svojih poslednjih albuma Iron Man, nakon čega će otputovati u Evropu, iz koje će poslati poziv Šou da mu se pridruži.
Nažalost, vest o Dolfijevoj smrti zateći će Vudija u Parizu, gde će ostati da živi i muzicira jedan duži vremenski period, zajedno sa kolegama kao što su Keni Klark, Bad Pauel i Džoni Grifin.
Valja istaći da je Šo već tada posedovao jedinstven muzički izraz na trubi, a da je ideje za svoje motive i sekvence uveliko gradio na deonicama majstora na saksofonu Džona Koltrejna, a tendenciju da tehniku na trubi obogati širokim intervalskim skokovima nalik Dolfijevim i Koltrejnovim na saksofonu javno je proklamovao u brojnim intervjuima.
Dok je delovao u Parizu i na pariškoj klupskoj sceni, Šou stiže poziv da se vrati u Ameriku i nastupa u sastavu klaviriste Horasa Silvera. Sa Silverom, Vudi će snimiti dva albuma: Cape Verdean Blues (1965) i The Jody Grind (1966), od kojih će ovaj prvi biti zapamćen i kao trubačev debi za čuvenu izdavačku kuću Blue Note Records.
Sredinom šezdesetih Vudi Šo će snimiti i već pominjani kultni klasik Unity, zajedno sa svojim prijateljem iz studentskih dana, organistom Lerijem Jangom, na kome će još svirati i saksofonista Džo Henderson i Koltrejnov bubanjar Elvin Džouns.
Unity će biti prekretnica za Šo kao vrsnog kompozitora, jer će sadržati njegove 3 kompozicije: Zoltan, The Moontrane i Beyond All Limits, koje će postati deo njegovog stalnog repertoara, stvari koje će iznova tokom karijere snimati, a i kompozicije koje će postati deo obaveznog džez vokabulara, odnosno standardi koje će izvoditi kolege muzičari.
Do kraja šezdesetih godina, Vudi Šo će nastupati i snimati albume i sa Mekojem Tajnerom, Endruom Hilom, Henkom Moblijem, Ferouom Sandersom, Gerijem Barcom, Džoom Zavinulom i Čik Korijom, ali će tek sedamdesete godine doneti prve prave Šoove albume na kojima će on biti neosporni frontmen i lider džez sastava.
Album Blackstone Legacy iz 1970. godine biće prvo veliko remek-delo Vudija Šoa, a u istoriji muzike biće zapamćen i vrednovan kao istinska prekretnica u post-modernoj umetnosti. Iako u startu u senci Dejvisovog masterpisa Bitches Brew, koji je izašao iste godine, Blackstone Legacy će pronaći put do publike i kritike, a sam Šo je album opisivao kao „posvetu mladosti od koje će čovečanstvo imati koristi. Album kao nasleđe (Legacy) mladima koji su stalno svesni previranja na kojima je bazirano ustrojstvo sveta, i koji pokušavaju da isprave sve nepravde - bilo u muzici ili u govoru ili na bilo koji drugi način marljivim i pozitivnim radom.“
Uslediće albumi Song of Songs (1972), The Moontrane (1974), na kome će Šo instalirati u sastav svoje verne i dugogodišnje saradnike klaviristu Onejea Alana Gambsa i fenomenalnog bubnjara Viktora Luisa, a potom i albumi Love Dance (1975) i Little Red's Fantasy (1976).
Do albuma The Iron Man iz 1977. godine, koji će biti svojevrsna posveta i omaž mentoru Eriku Dolfiju, legendarni trubač će izgraditi unikatan stil satkan od virtuoznih, avangardnih pasaža modalnog karaktera i harmonskog oblika, građenih na efektnim motivima pentatonskog sadržaja. To su bili ključni elementi koje su stručnjaci s pravom prepoznali i klasifikovali kao deo unikatnog muzičkog vokabulara na trubi, dovoljno da Vudi Šo biva proglašen za poslednjeg velikog reformatora ovog zahtevnog muzičkog instrumenta.
A onda, te iste 1977. godine, Šo potpisuje prvi veliki ugovor sa renomiranom kućom Columbia Records, ulazi u CBS-ov studio u Njujork i snima masterpis Rosewood , koji plebiscitarno biva proglašen za džez album godine. Na albumu svira veliki broj džez umetnika, a Šo daje prostor da kompozitorsko umeće iskažu i Luis, Gambs, kao i basista Klint Hjuston.
Uslediće velike koncertne turneje, lajv albumi, još par albuma za Kolumbiju, od kojih se izdvaja Woody III, koji je Šo posvetio svom sinu. Međutim, i pored gustog rasporeda, Vudi stiže da gostuje kolegama na albumima, i što je još značajnije na radionicama Džejmija Abersolda prenosi umeće džeza na mlade generacije muzičara.
Osamdesete će donete prve javno vidljive zdravstvene probleme Šou. Vid će početi da ga izdaje. Pojava degenerativnog procesa polako će Vudija korigovati u pogledu efektnog i furioznog solističkog izraza u improvizacijama. Šo i njegov jednako veliki kolega Fredi Habard snimiće tokom osmadesetih par albuma, koji su mahom sadržavali džez standarde, ali koji danas takođe predstavljaju džez klasike. Međutim, Habardova i Šoova karijera će u njihovoj poslednjoj dekadi ostati u senci glasina da su imali ozbiljnih problema sa izdavačkim kućama.
Osamdesete će doneti Šou i putovanja po Evropi i Aziji. Tokom poseta Balkanu, Šo nastupa sa slovenačkim džez big bendom, i snima albume sa saksofonistom Tonetom Janšom. Video zapise je arhivirala RTV Ljubljana.
Iako tih godina u senci mladih lavova na čelu sa Vintonom Marsalisom, Šo je nastavio da bude inspiracija džez umetnicima, koji su ga rado pozivali na sešne, kao i da učestvuje na njihovim solo projektima.
A onda, famoznog februarskog dana 1989. godine, Vudi Šo, već uveliko oštećenog vida, krenuće u posetu svom prijatelju bubnjaru Maksu Rouču, njujorškim metroom. Nažalost, biće to putovanje koje će završiti tragično. Voz će Šou otkinuti ruku, i on će nakon nekoliko nedelja preminuti u bolnici, u svojoj 44-oj godini života.
Bio je to veliki gubitak, kako za džez muziku, tako i za porodicu Šo, jer su Vudija nadživeli i njegov otac i maloletni sin.
Ipak, u godinama koje će uslediti nakon Vudijeve smrti, mnogi džez umetnici će razumeti i javno proklamovati nasleđe velikog umetnika, snimajući albume sa njegovim kompozicijama.
Na džez koledžima Vudi Šoove improvizacije, tehnika, pasaži i virtuozni pentatonski paterni predstavljaju deo posebnog izazova mladim muzičarima na svim instrumentima, i deo su obaveznog obrazovnog vokabulara i umetničko-istorijskog nasleđa.
"Shvatam, živimo u vreme ekonomskih teškoća i muzičari su uplašeni da rizikuju, i plaši ih činjenica da kreiraju sopstvenu muziku, zanemarujući kritike i komercijalne kategorije. Ali, jedini način koji će menjati sistem je da muzičari zanemare ono što se od njih očekuje, i počnu da stvaraju muziku koja odražava njihovu posebnost, ne samo kao muzičara, već i kao ljudskih bića."
Woody Shaw Jr.
