Kamerne melodije

Noćna atmosfera, klavir, Pol Bjukenen i album “Mid Air”

Osamdesetih godina prošlog veka, Škotlanđanin Pol Bjukenen (Paul Buchanan) predvodio je grupu “The Blue Nile”. Iako se za produkciju njihovih albuma može reći da je bila tipična za osamdesete godine (tu pre svega mislim na onaj zvečeći zvuk bubnja i neizbežne sintisajzere), mnogo je više bilo onih stvari po kojima se “The Blue Nile” razlikovao od ostatka bendova koji su harali top listama tih godina.

Dok je njihove savremenike poput “Duran Duran” ili Brajana Ferija više zanimao hedonizam, lider grupe “The Blue Nile” Pol Bjukenen nadahnuće za svoju muziku je crpeo iz melanholije. Zbog toga se najveći broj “The Blue Nile” pesama češće slušao u intimnoj, sobnoj atmosferi, nego što su ih disk džokeji “vrteli” pod svetlima disko kugle.

Pedantnost i briga za detalje, još jedna je karakteristika koja Pola izdvaja iz takozvane “štanc” muzičke kulture iz osamdesetih – u periodu između 1984. i 2004. “The Blue Nile” su objavili samo četiri albuma. Poslednji je objavljen 2004.godine. , i taman kada su ljubitelji ove grupe gotovo digli ruke da će oni kada snimiti nešto novo, Pol Bjukenen nas je 21. maja 2012.godine objavio album “Mid Air”. To je inače prvi album koji je pedesetšestogodišnji Pol objavio pod svojim imenom. Sudeći po lepoti zvukova koje čujemo na njemu, to čekanje je vredelo svaku sekundu. 

Ovo je album koji je po ko zna koji put potvrdio onu tezu da lepota leži u jednostavnosti. Na “Mid Air” je sve toliko minimalno, da nije čudo što sam Pol ovo izdanje ne zove ploča, nego pločica (“recordette” u originalu). U nešto više od pola sata smešteno je čak 14 pesama od kojih samo jedna traje duže od tri minuta i sve su odsvirane samo na klaviru. Dakle, Polovi stihovi i njegovo nežno prebiranje po crno-belim dirkama je sve što čujemo na ovom albumu koji traje kraće od školskog časa. I kako je moguće da jedan tako jednostavan i naizgled običan album zvuči lepše od gomile onih na kojima čujemo desetine vrsnih muzičara? Odgovor na to pitanje leži upravo u onom malopre izrečenom – u Polovom glasu, stihovima i njegovom sviranju klavira.

Iver, klada, melahnolija i grupa “Spain”

Svi znamo da iver ne pada daleko od klade. S tim u vezi, nije nimalo čudno što su deca jednog od najvećih džez basista svih vremena Čarlija Hejdena, takođe uspešni muzičari. No, za razliku od oca koji je svoj život posvetio džezu i kontrabasu, njegova kćerka Petra svira violinu i peva, mahom u indi pop žanru, njena prva sestra bliznakinja Rejčel svira klavir, bubanj i bas, treća bliznakinja Tanja svira čelo, dok je njihov stariji brat Džoš Hejden (Josh Hayden) predvodnik rok grupe “Spain”.

Njih četvoro su u više navrata svirali zajedno, a jedno od prvih zvaničnih okupljanja Čarlijeve dece, desio se na debi albumu grupe “Spain”, koji je objavljen 1995. godine. Iako je gostovanje Džošovih sestara na toj ploči bilo više nego simbolično (sve sviraju samo u jednoj pesmi), njihova želja da svojim talentom pomognu početak karijere svog brata, bila je više nego očigledna.

Kada već pravimo porodične paralele Hejdenovih, nije zgoreg pomenuti da su sva Čarlijeva deca izabrala da sviraju muziku koja im najviše prija, a ne onu kojom se bavio njihov slavni otac. Slično se desilo i Čarliju, koga su njegovi roditelji odmalena spremali za karijeru kantri pevača (kao dete je pevao folk pesme u njihovoj radijskoj emisiji početkom četrdesetih godina prošlog veka), no sticajem okolnosti on je završio u džezu.

Takođe, kao što džez nije visokoisplativa grana muzike, tako su i žanorvi u kojima “plivaju” Čarlijeva deca daleko od top lista. To se posebno odnosi na melanholični rok koji karakteriše albume Džošovog benda “Spain”.

Već po naslovu njegovog prvog albuma “The Blue Moods of Spain” možete zaključiti da je reč o muzici koja odiše setom. Tu i tamo se provukla neka energičnija pesma, ali u osnovi muzike grupe “Spain” oduvek su bile balade. To njihovo “špansko-tužno” raspoloženje savršeno oslikavaju stihovi numere “Spiritual” u kojima Džoš vapi “Jesus, I don’t wanna die alone”. Ovo je verovatno i najpoznatija “Spain” pesma i to ponajviše zahvaljujući činjenici da ju je 1996. godine obradio Džoni Keš na albumu “Unchained”.