Egzotika

Jan 24, 2018

Nakon Drugog svetskog rata ljudima je bilo preko glave nesreća, drama i teških tema. Upravo je to jedan od razloga zašto su plesni džez ritmovi ili neopterećujuća popularna muzika zamenili mesto sa pločama klasičnih kompozitora.

Muzički pravac o kome danas govorimo nastao je pedesetih godina, kada su se izmešale sve te „bezbrižne“ note koje čine pop, džez, latino ali i neku ozbiljnu, mada laganiju muziku. Spontani „kum“ tog pravca bio je kompozitor Martin Deni (Martin Denny), pošto je baš po njegovom albumu „Exotica“ ceo muzički žanr dobio ime.

Zašto baš egzotika i kakve ona ima veze sa terminom “space age pop”, ko je Martin Deni i ko su njegove kolege koje su napravile malu revoluciju u muzici za opuštanje, neke su od tema kojima ćemo se baviti u današnjem tekstu.

Martin Deni

Da je kojim slučajem živ, Martin Deni bi 10. aprila napunio 109 godinu. Iako se rodio u Njujorku, još kao petogodišnji klinac se sa porodicom preselio u Los Anđeles. Kako su stigli u Kaliforniju, roditelji su Martina upisali na časove klavira, kojim je već u svojoj desetoj godini potpuno ovladao, te je važio za “čudo od deteta”. Na prelasku iz tenejdžerskog doba u svoje dvadesete, Martin je dobio poziv od Dona Dina, predvodnika tada popularnog orkestra, za turneju po Južnoj Americi. Ispostaviće se da je to iskustvo koje je doživeo svirajući po Brazilu i Argentini, kasnije imalo popriličan uticaj na Martinov muzički izraz.

Nakon Drugog svetskog rata u kome je kao pešadinac proveo preko tri godine, Martin se vraća u Los Anđeles gde nastavlja svoje muzičko usavršavanje (studira klavir, kompoziciju i orkestriranje) na tamošnjem konzervatorijumu. Kada je kao već ostvaren (četrdesetrogodišnji) čovek i zreo muzičar 1954. dobio poziv da sa svojim malim orkestrom svira nekoliko meseci u jednom kafeu na Havajima, ni sam nije slutio da je to prekretnica njegovog života.

Martinu se toliko dopao usporen i tropski život na Havajima, da je umesto tih nekoliko meseci ostao tamo ceo svoj život. Nakon par godina sviranja u zadimljenim kafeima i klubovima, 1956. je sa svojim bendom održao koncert na otvorenom.

U toku svirke čulo se graktanje tropskih ptica kao i zujanje mnogobrojnih insekata. Kako sam Deni kaže u jednom intervjuu, kada su se ti zvuci prirode pomešali sa džezom koji je izvodio njegov četvoročlani orkestar, Martin je osetio harmoniju koju nije umeo da opiše rečima.

Usledilo je sve više tih svirki na otvorenom i on je, poput nekog malog deteta, pre koncerta šmekao šumarak oko bine proveravajući koje životinje će sa njima “svirati” te večeri. Ubrzo je proširio svoj orkestar i uveo egzotične instrumente koji su bili svojstveni južnopacifičkim ostrvima, a posebno onima sa francuske Polinezije. Upravo je sa takvom egzotičnom postavkom u bendu 1957. godine snimio svoje kapitalno delo, ploču “Exotica”.

Tiho selo

Kompozitor Les Bakster (Les Baxter) je bio deset godina mlađi od Denija. Slavu je stekao pedesetih godina nakon što je aranžirao nekoliko velikih hitova za Neta Kinga Kola (“Mona Lisa”, “Nature Boy”).

Iako ga je privlačio rad sa pevačima šlagera, njegova najveća ljubav je bila kalipso muzika. Naime, muzika koja je u sebi sadržala mešavinu afričkih i kubanskih ritmova, kao i onomatopeju životinja iz prašume bila je ona za koju je Bakster živeo. On je još 1952. godine snimio album “Ritual of the Savage (Le Sacre du Sauvage)” koji je po mnogima udario kamen temeljac žanru egzotika i to 4 godine pre Denijevog remek dela.

Malo je albuma koji samo uz mrvicu mašte pružaju ovakav vizuelni doživljaj. Dok slušate “Ritual of the Savage” imate osećaj kao da se nalazite u nekoj crno beloj holivudskoj bajci sa početka veka, čija radnja je smeštena na zabačeno ostrvo koje nikada nije videlo motorno vozilo.

Jedna od ključnih pesama sa ovog albuma zove se “Quiet Village” (u prevodu “tiho selo”). Gudači iz te pesme savršeno imitiraju talase, a spori ritam zaista dočarava neko malo i mirno, morsko selo na obali Pacifika. Ovo je ujedno i najpoznatija pesma iz žanra egzotika, te ne čudi da je baš ona otvorila malopre pomenuti Denijev album.

Inače, nije zgoreg pomenuti da je pre desetak godina, upravo po pesmi “Quiet Village” nazvana grupa čija muzika se u mnogome oslanja na egzotiku. Njihov album “Silent Movie” iz 2008. godine je odličan primer kako pomiriti nevinost iz pedesetih i obeležja savremenog, mahom digitalnog sveta. Ako vam Deni i Bakster zvuče staromodno, to nikako ne bi smeo biti slučaj sa grupom “Quiet Village”.

“Exotica”

Vebli Edvards (Webley Edwards) je tih pedesetih godina važio za radio legendu Havaja. Iz Amerike se 1928. preselio na ova ostrva kao dvadesetšestogodišnjak, i nakon što je neko vreme radio kao prodavac automobila, sredinom tridesetih je postao urednik i voditelj muzičke emisije na radiju. Kao i većina ljudi koje pominjemo danas i Edvards je bio opčinjen havajskom muzikom, pa je upravo ona činila najveći deo njegove radijske emisije.

Edvards je bio prvi čovek iz medija koji je 1941. godine Amerikancima saopštio da Japanci napadaju havajsku luku “Perl Harbor”, nakon čega je ušao u legendu, postavši najprepoznatljiviji glas u havajskom radio etru.

Zahvaljujući svojoj reputaciji, Edvards je na radiju dobio jedan studio samo za sebe i u njemu je često snimao lokalne orkestre kako izvode havajsku muziku. Ljubav prema egzotičnim melodijama je spojila Martina Denija i Edvardsa, te se čini posve logičnim to što je upravo u njegovom studiju Martin Deni snimio album “Exotica”.

Legenda kaže da je upravo na nagovor Edvardsa Deni uvrstio na svoj album pesmu “Quiet Village” Lesa Bakstera. Bez obzira da li je legenda istinita ili ne, nema sumnje da je ta Denijeva odluka i te kako uticala na prijem ploče kod publike.

Album se u Americi prodavao kao alva i začas se našao u vrhu najprodavanijih ploča, a pesma “Quiet Village” je postigla mnogo veću popularnost nego u Baksterovom izvođenju. Inače, “Quiet Village” je samo jedna od 5 Baksterovih pesama koja se našla na Denijevom albumu, tako da Lesu svakako treba odati priznanje. Na omotu ploče se našla manekenka Sendi Verner, koja će postati obeležje Denijevih albuma pošto je njeno lice krasilo čak 16 njegovih kasnijih izdanja.

Eskivel i “Seks i grad”

Pored Bakstera i Denija, ovoj priči nedostaje još jedan pionir egzotike. Reč je o meksičkom pijanisti Huanu Garsiji Eskivelu (Juan Garcia Esquivel).

On je krajem pedesetih i početkom šezdesetih godina važio za kralja takozvane “space age pop” muzike. Pored toga što su njegove pesme obilovale iznenadnim promenama ritma, kao i kontrastima u dinamici generalno, često se dešavalo da jedan glas dopire iz jednog zvučnika, a onda iz drugog.

To su bile godine kada se sa mono zvuka prelazilo na stereo, a Eskivel je bio jedan od prvih koji se bukvalno igrao sa tom novotarijom, a otud i onaj “svemirski” opis njegove muzike (Denijeva “Exotica” je originalno snimljena u mono tehnici, no već 1958. je ponovo snimljena kao stereo album).

Eskivel je još više eksperimentisao sa muzičkim žanrovima od Denija i Bakstera, tako da se pored pomenutih kalipso zvukova često igrao sa bosa novom, tradicionalnim meksičkim ritmovima odsviranim u posve novom ruhu, a na momente je svirao i progresivni džez.

S obzirom da je Eskivel uvek važio za elegantnog muzičara i šarmera, ne čudi zašto se baš njegova pesma “Mini Skirt” čuje u špici poznate “šminkerske” serije “Seks i grad”. Iako je svirao pre pola veka, njegova muzika ima uticaj i danas. Tako na primer elektro sastav “Stereolab” navodi Eskivela kao jedan od svojih najvećih uzora.

Zaostavština za nova pokolenja

Iako ni Deni (umro 2005), ni Bakster (umro 1996), ni Eskivel (umro 2002) nisu više među živima, iako je prošlo pola veka od njihovog zlatnog doba, sve više je novih grupa koje se pozivaju na njih kao uticaje, a to nam daje do znanja da njihova muzika i dalje živi i opčinjava decu i unuke njihovih savremenika.

Bez obzira kako se tačno zove ovaj muzički pravac (egzotika, “lounge”, “space age pop”, “easy listening”) činjenica je da on opušta, kako mozak, tako i telo. Pored pomenutih muzičara, poslušajte neki od albuma iz njihove ere koje su snimili Inoh Lajt (Enoch Light), Rejmond Skot (Raymon Scott), Leni Di (Lenny Dee), ili grupa “Mystic Moods Orchestra”.

Kada je novija “lounge” muzika u pitanju, preporučujem albume grupa “Pizzicato Five”, “High Llamas”, “Tipsy” ili “Combustible Edison”. Za šta god da se odlučite, zvučno putovanje na neko egzotično mesto vam je zagarantovano. A “prevozno sredstvo” kojim ćete stići do svog odredišta je mnogo brže i jednostavnije, a njegovo korišćenje mnogo jeftinije od bilo kog drugog.